Svetska premijera Vidre održana je na ovogodišnjem Sarajevo Film Festivalu, pred punom salom u Narodnom pozorištu. U vrvi festivalskog adrenalina, premijera Vidre donela je trenutak tišine i pažljivo usmerene pažnje ka filmu koji će dugo ostati u našem pamćenju. Priča o mladima, o borbi za svojim glasom i prostorom, o našem regionu sa svim svojim manama i snagom – Vidra je remek delo scenariste Stefana Boškovića, režisera Srđana Vuletića i producenta Ivana Đurovića.
U razgovoru za Journal, Bošković za nas otkriva sve o procesu nastajanja filma, patrijarhatu koji je protegnut kroz generacije i vrednost dobrih saradnika u maloj kinematografiji.
J _ 01 Vidra spada pod coming of age žanrom, i to iz ugla tinejdžerke – za nijansu nežnije od tvojih dosadašnjih projekata. Kako je bilo pisati ženskog lika u sazrevanju i pronalaženju sebe?
Nisam siguran da je ovo moja nežnija priča, možda je umerenije izvedena pa to ostavlja utisak pojačane nežnosti. Tu je i dalje nerazvodnjeni patrijarhat protegnut kroz generacije. Od onog banalnog, tradicionalnog, do ovog koji se migolji kroz procepe i deluje vrlo perfidno, manipulativno. Tu je i rana seksualizacija, žensko telo koje se napada i koje postaje polje pritiska i konflikta. Telo koje muškarci žele da dobiju, na ovaj ili onaj način, kroz zavođenje ili nasilje. Ali u Vidri patrijarhat nije samo usmeren protiv žena. On je tiho i sistemski prisutan, i dečaci Balša i Luka su takođe proizvod tog istog sistema.
Uvek imam nedoumica kod pisanja likova, jer mi oni predstavljaju tačku iz koje sve treba da se pokrene. Pogotovo sam imao nedoumica u pisanju tinejdžerke. To je doba ranjivosti koje sam davno napustio i morao sam da se vratim u to. Mnoga deca su mi pomogla, da uopšte uđem u generacijski portal. Iz mnogo razloga nisam ni uzimao perspektivu tinejdžerke, već je to bilo njeno putovanje kroz takav svet kakvim ga vidim. Niti je ovo priča koji se bavi uzrocima.
J _ 02 Da li si nailazio na izazove u samom procesu?
Jesam. Pre svega, ono što me najčešće opterećivalo je činjenica da tri muškarca prave film o tinejdžerki koji se bavi užasno osetljivim fenomenima. Mislim na reditelja i producenta pored sebe. Takođe, nisam ni jednom pomislio da zbog toga treba da odustanemo. Kad kažem opterećenje mislim na pojačanu osetljivost pri pisanju i postavljanju situacija, jer uvek postoji strah da se ne izazove pogrešan utisak.
Danas postoji veliko pitanje ko šta sme da piše? Ko ima pravo da tumači tuđe iskustvo i govori u ime drugog? Pisanje više nije samo čin izražavanja, nego je i čin odgovornosti. Već neko vreme ne postoje dominantni narativi i to je veoma značajno, ali ne mislim da svi treba da pišu samo ono što lično jesu. Ne verujem u zabrane, ali verujem u odgovornost. Ne verujem da hetero ne sme pisati o queer temi i obrnuto, da žena ne sme pisati muške likove, ili muškarac ženske, da se ne sme pisati o ratovima koji se nisu preživeli. Tom logikom ne bih mogao ni da pišem serijskog ubicu, ili uopšte ubicu ako ne počinim ubistvo. Mislim da je stvar u tome da samo više ne smemo da dozvolimo da se olako piše o bilo čemu i bilo kome, iz onog ugla nadmoći i pretpostavke da sve znamo.
J _ 03 Jedan od motiva u filmu je upravo tema samopouzdanja – da progovoriš, da budeš to što jesi i ne zazireš od sebe i one oko sebe. Da li je postojao proces istraživanja za ovaj film, pre nego što si se upustio u pisanje? I kako je taj proces izgledao?
Prvo sam imao ideju o toj priči, pa je prošla nekoliko transformacija pre nego sam počeo da je zapisujem. Tek kad sam postavio osnovnu strukturu i saznao kraj mogao sam da krenem dalje. Imao sam mnogo konsultacija, mnogo razgovora sa decom tog uzrasta. Imao sam stotine pitanja, dobijao stotine odgovora, da bi se na kraju sve iskristalisalo u priču o tinejdžerki koja nije ni nadarena, ni posebna, već je samo jedna obična, ranjiva devojka u kritičnom i krhkom trenutku.
J _ 04 Izvan premijere koja sledi u Sarajevu, Vidra je već prepoznat film na drugim festivalima. Koliko je važno imati ovakav film kao deo crnogorske, i regionalne, kinematografske scene?
U malim kinematografijama svaki film je mnogo više od samog proizvoda. Vidrom smo privukli pažnju festivala i marketa još dok je projekat bio u razvoju. Ali na kraju to ništa neće značiti ako film ne ispuni svoj potencijal i ne nadmaši ga. Važno je da su ti najbliži saradnici veoma bliski, ne samo u poslu. Mora da se izgradi krug poverenja. Sa Srđanom Vuletićem sam postigao tu vrstu saradnje i to je bio veoma dug i značajan proces za mene. Ono što mislim da je možda i važnije je uloga produkcije u malim kinematografijama. Odnosno, od produkcije zavisi do kojeg nivoa možeš da ideš u realizaciji svojih ideja.
U Vidri, (što je retkost) nije postojala cenzura i traženje alternativnih rešenja. Realizovali smo projekat onako kako smo planirali i to je velika stvar, kad imaš poverenje u produkciju. S producentom Ivanom Đurovićem sam već sarađivao, mnogo puta, i imamo još dva projekta u najavi, tako da sam znao da imam čvrst oslonac.
J _ 05 Radili ste sa mladim glumcima koji upravo tumače likove svojih godina u Vidri – kako je izgledala ta saradnja i na koji si način njima preneo suštinu filma?
Zajedno smo ih birali na kastingu, ali Srđan je radio s njima nakon toga, do samog snimanja. Moram da kažem da je uradio možda najbitniju stvar za ovaj film. Tinejdžere je iz nulte tačke doveo to takvog glumačkog nivoa da je to postala najveća snaga ovog fima. Sve zasluge su samo njegove.
J _ 06 U jednom intervjuu si rekao da te zanima ono što je pre kraja, da te zanimaju procesi. Koji se procesi odvijaju u Vidri?
Ja sam budan jedino u procesu. Mene zanima kako delo nastaje, ne ono šta će da postane. U procesu kreiranja se sve odlučuje. Tu se razvija etički kompas. Tu se stvara atmosfera i preispituje perspektiva. Za mene pisanje nije samo puko izvođenje plana, nego živ odnos s materijalom koji ne možeš do kraja da kontrolišeš. Postoji jedna tačka koju uvek tražim u mom procesu pisanja. Tačka koja predstavlja saznanje da pišem o nečem mnogo dubljem nego što sam mislio. Takvi trenuci ne nastaju iz talenta, već iz sporog i upornog rada. Zato me zanima proces. Tera me da budem ranjiv, da se odričem kontrole, da ne razmišljam da pišem pametno, nego istinito. Volim i nagrade da se razumemo, samo one nemaju nikakve veze s procesom.
J _ 07 Koji bi coming of age film ili knjigu preporučio svakoj osobi?
Retko kad dajem preporuke. Ali prvo što mi pada na pamet je ono što je meni nekad bilo važno. To je Selindžerov Lovac u žitu.
Foto: Duško Miljanić, Muamer Kolar, IMDB / Instagram: @stefanboskovic_
