Ekskluzivno za Journal: Sofia Coppola i Marc Jacobs o filmu koji otkriva kreativni haos iza modne industrije
Šta Vas je ubedilo da zajedno snimite film?
SC: Kao prijateljica, želela sam da vidim njegov kreativni proces na delu i da dobijem uvid u njegov rad. Od prazne stranice do kraja procesa. Bila sam u srećnoj poziciji jer smo bliski i znala sam da će se osećati prijatno i otvoriti pred kamerom. Takođe sam razmišljala o tome koliko bi zabavno bilo prolaziti kroz arhivske snimke Marcovog rada tokom godina. Činjenica da se približavala njegova revija za proleće 2024. ubedila me je da mogu da ga snimam dok se priprema za reviju. Već sam ranije boravila u njegovom studiju i osećala sam da ima veliki kulturni značaj kao dizajner, a takođe sam mislila da bi bilo lepo da ga zabeležimo za mlađu generaciju i pokažemo im sve zanimljive filmove i umetnike na koje se poziva u svom radu.
Koje su bile Vaše glavne dileme pre nego što ste ušli u ovaj projekat?
MJ: Čak i kada sam pristao, i dalje sam osećao nelagodu koju imam čak i dok stvaram sopstveni rad, a to je strah od nepoznatog. Brinuo sam da će biti neprijatno i čudno, ali bila je to Sofia, a mi imamo neverovatan odnos već toliko dugo. Kada sam rekao da, to je postalo samo još jedna stvar koju smo mogli zajedno da uradimo. Vremenom sam prestao da brinem o tome kako ću izgledati ili kako ću delovati pred kamerom, jer sam uvek mogao da se vratim na činjenicu da je Sofia iza kamere.
Šta Vas inspiriše u Sofijinom radu kao rediteljke?
MJ: Oduvek sam voleo Sofijine izbore, a ono što nju zanima gotovo uvek se ispostavi kao nešto što i mene zanima. Od početka našeg odnosa povezali smo se kroz zajedničke reference i međusobnu povezanost sa stvarima koje su se dešavale oko nas, a koje su nas inspirisale devedesetih godina.
Po čemu se ovo razlikovalo od snimanja Vaših prethodnih filmova?
SC: Kao i Marcov proces dizajniranja kolekcije, ni mi nismo imali čvrst plan na početku, kao što ga imate kod igranog filma gde postoji scenario. Marc i njegov tim pronalazili su svoj put do kolekcije usput, a isto je radio i moj tim, na svoj način pokušavala sam da pronađem priču. Jedna stvar koju sam znala od početka bila je da ne želim da napravim klasičan dokumentarac sa glavama koje govore o Marcu. Znala sam da ovo neće imati veliku dramatičnu narativnu liniju, pa je postalo više o otkrivanju i stvaranju portreta Marcovog kreativnog procesa, dok istovremeno prikazuje njegovu evoluciju kao dizajnera i uticaje koji su ga oblikovali.
Šta je produkciji bilo dostupno kada je reč o arhivskom materijalu?
SC: U njegovoj kancelariji postojale su kutije materijala koje je neko sačuvao i arhivirao, pa smo na početku prolazili kroz njegovu arhivu i bilo je uzbudljivo videti sve njegove skice i ponovo obići stare kolekcije.
Dokumentarac je strukturiran oko Marcove kolekcije za proleće 2024 – zašto je ova revija bila važna za film?
MJ: Srećom, upravo se to dešavalo u trenutku kada je Sofia počela da snima film, a na kraju sam veoma ponosan na tu kolekciju. Kada sada pogledam unazad, imam osećaj da delim nešto u čijem sam stvaranju zaista uživao.
SC: Ideja je bila da dobijemo uvid u kolekciju tako što ćemo pratiti Marca i njegov tim i posmatrati njegov proces. Marc nema koncept na početku stvaranja kolekcije, pa sam želela da uhvatim način na koji su ga pronalazili usput. Tek je počinjao da radi dizajne za Ready to Wear kolekciju proleće 2024, a moj brat Roman doneo je kameru i imali smo malu tonsku ekipu. Nekih dana bih dolazila sama sa malom kamerom i pratila Marca i njegov tim kroz različite faze procesa. Obožavala sam da gledam sve razgovore koji su se vodili oko sitnih detalja.
MJ: Joseph Carter, koji je kreativni direktor moje ženske Ready to Wear linije, veliki je deo mog poslovnog života, a postao je veoma blizak sa Sofiom i imao je mnogo iskustava sa njom tokom proba i van studija. Ceo tim se osećao prijatno dok je Sofia bila tu, tako da niko nije bio nesiguran ili zabrinut pred kamerom. Svi smo bili veoma otvoreni i opušteni pred kamerom.
Dokumentarac prikazuje anksioznost iz minuta u minut iza scene modne revije neposredno pre početka… kako je bilo snimati Marcovu anksioznost i ranjivost u tim scenama?
SC: Ovaj deo procesa snimanja bio mi je izazovan jer nikada ranije nisam bila iza scene modne revije. Uvek sedim u publici, pa je bilo sjajno gledati odbrojavanje, koje deluje kao pozorište, i uzbudljivo je videti kako svi detalji dolaze na svoje mesto, kao i način na koji povezuje The Supremes i Mrs. Robinson iz filma The Graduate kao ključne reference. Volim da gledam kako Marc uzima reference i pretvara ih u nešto potpuno svoje.
MJ: Modne revije su lude jer su ogromna produkcija i zahtevaju mnogo rada za nešto što se dešava uživo i traje svega nekoliko minuta. Tajming je sve. Ili uspete ili ne uspete. Kada sada pogledam unazad na kolekciju, i kada mogu realnije da sagledam šta se dešavalo iza scene, ova revija je zapravo prošla prilično glatko. U tom trenutku delovalo je katastrofalno. Imali smo sve te neverovatne perike koje je Duffy napravio za devojke, koje su morale da budu obučene pre nego što se stave perike, jer odeća nije mogla da se navuče preko njih. Takođe sam osoba koja želi da sve počne tačno na vreme, pa je nastala panika oko nekoliko perika koje nisu bile dobro pričvršćene za glave modela. U mojoj glavi, ako perike ne budu savršene, onda će sve krenuti po zlu.
Da li se sećate kada ste se prvi put upoznali?
MJ: Radio sam Grunge kolekciju za Perry Ellis i Sofia je došla u studio sa svojom majkom Eleanor, i sećam se da smo se odmah povezali kada smo se upoznali. Jednostavno mi se dopala, a i ja sam se dopao njoj. Zanimale su je stvari koje sam radio i stvarao, a bila je srećna što je upoznala nekoga ko pravi stvari sa kojima može da se poistoveti i koje može da nosi.
SC: To je bila godina Grunge kolekcije, koja je bila ključni trenutak u njegovoj karijeri. Živela sam u Kaliforniji, ali me je mama odvela u Njujork da vidim njegovu odeću. Bila je iznenađena koliko smo se odmah povezali, ali među ljudima koji vole modu postoji zajednički jezik, a nas je povezivala i ista muzika i umetnost koje smo voleli.
Kako je izgledalo prijateljstvo u njegovim ranim danima?
SC: Zanimale su nas iste stvari i odatle je sve krenulo. Naši putevi bi se ukrstili kada god bih dolazila u Njujork, a tokom godina postali smo bliskiji jer smo imali mnogo zajedničkih prijatelja. Poput Anne Sui, koja je tada takođe bila bliska sa Marcom.
MJ: Bez previše mistifikacije, postoji neka čudna magnetna sila koja okuplja ljude sličnog senzibiliteta. Osećam da je upravo ta kreativna energija okupljala mnogo ljudi u Njujorku u to vreme.
Downtown NYC, pre mobilnih telefona i interneta, imao je poseban kulturni trenutak oko Lafayette Streeta. Šta je bilo posebno u vezi sa tim vremenom i mestom?
SC: Uvek je bilo uzbudljivo biti u Njujorku početkom devedesetih. Kim Gordon i Thurston Moore bili su dobri prijatelji i bili su deo tog kruga. Pomagala sam Kim oko X-Girl modnih revija, a ona je mnogo sarađivala sa Marcom. Beastie Boys su imali studio u blizini i stalno ste spontano sretali ljude na ulici. Marc je zaista prihvatao kulturu Downtown scene koja ga je okruživala, i još tada je inspirisao mlade ljude da budu drugačiji i da se ne uklapaju.
Kako je bilo vratiti se deceniji koja vas je oboje oblikovala?
SC: Toliki sam fan Marca da imam osećaj da su svi važni trenuci mog života u mladosti bili vezani za nošenje njegove odeće. Ona mi je pomogla da oblikujem svoj identitet kao žene. Tokom godina bio je važna figura u mom životu, tako da je povratak u devedesete i posmatranje njegovog prelaska u Louis Vuitton bilo veoma uzbudljivo vreme za modu.
Dokumentarac istražuje vaš kreativni odnos i zajednička interesovanja, poput savremene umetnosti…
SC: Uvek me toliko inspirišu razgovori sa Marcom i način na koji se uzbudi zbog stvari koje voli. Mnogo sam naučila od njega, i mislim da je sjajno to što je tokom svoje karijere radio sve te umetničke saradnje, koje danas deluju sasvim uobičajeno, ali dok je bio u Louis Vuittonu bio je pravi inovator. Oboje smo obožavali Richarda Princea, a kada je Rachel Feinstein došla da osmisli scenografiju za jednu njegovu reviju, to je postalo još jedno važno prijateljstvo u mom životu.
Veoma ste slični, ali po čemu se razlikujete?
MJ: Sofia ima poseban način na koji postoji i izražava se, koji je veoma drugačiji od mog. Ja sam sklon preuveličavanju i dramatizaciji kada pokazujem interesovanje ili razočaranje, a ona je neverovatno opuštena. Svako ko poznaje Sofiu ili je gledao njen rad reći će vam da je ona najopuštenija osoba na svetu.
Razlika u načinu na koji reagujemo na nešto što radimo ili nešto što volimo može biti ogromna. Ja ću reći nešto poput Zar nije OVO NEVEROVATNO što možemo da vidimo ili uradimo?, dok je Sofia uvek mnogo smirenija i suzdržanija. Postoji kontrast između nas jer možemo da volimo iste stvari, ali način na koji na njih reagujemo može biti potpuno drugačiji.
Sećam se kada sam došao na set filma Marie Antoinette, gde je bilo 300 statista, kiša samo što nije počela da pljušti, svi su hodali okolo u kostimima i napuderisanim perikama, francuski producenti su vrištali, a Sofia je potpuno opušteno pričala o Thomasu (Marsu, svom budućem mužu), novoj ljubavi svog života. Bila je toliko mirna i opuštena, i nikada je nisam video drugačiju.
Film se bavi i Marcovim porodičnim životom u New Yorku, koji je na mnogo načina oblikovao njegovu estetiku.
MJ: Obožavao sam način na koji je moja baka izgledala i kako se oblačila, i tada možda nisam imao reči za to, ali sam sigurno osećao. Vodila me je sa sobom u kupovinu, kod frizera i na ručkove. Delimično me je odgajila moja baka i imao sam odnos sa njom koji je bio drugačiji od odnosa sa bilo kim drugim iz porodice, sa kojima nisam blizak već decenijama. Imali smo posebnu povezanost i od nje sam veoma rano naučio koliko je važno imati jednu ili dve dobre stvari, umesto deset onih koje nisu toliko dobre. Naučila me je da cenim lepe stvari. I dan-danas vodim računa da mi odeća bude uredno složena, zakopčana i okačena na vešalice, ali to prevazilazi samu odeću, to je svakodnevna praksa kojoj me je naučila.
SC: Mislim da je to deo onoga što svim umetnicima pomaže da pronađu svoj izraz i inspirativno je posmatrati kako ljudi pretvaraju iskustva iz detinjstva u svoju umetnost. Znala sam da su bolna iskustva iz Marcovog odrastanja oblikovala njega i učinila ga osobom kakva jeste, i želela sam da se dotaknem toga, ali bez previše zadiranja. Kao u nekom specijalu Barbare Walters. Kada pogledate njegove uticaje, njegova baka je bila ključna figura, jer je prolazio kroz teške periode u detinjstvu i tada je otišao da živi sa njom.
Sofia, pre nekoliko godina objavili ste knjigu „Archive”. Da li je to vraćanje uspomenama tokom rada na tom projektu inspirisalo nastanak ili strukturu ovog dokumentarca?
SC: Volim da pravim kolaže i scrapbookove, i filmu sam pristupila na isti način kao i toj knjizi. Kroz kolaž i montažu. Moj montažer Chad Sipkin, sa kojim sam ranije radila modne video projekte, pomogao mi je da oblikujemo pravac filma tako što smo se udaljili od klasičnog narativnog stila. Želeli smo nešto što deluje kao impresionistički portret Marca. Dok gledate film, stičete osećaj kakav je on u svom svetu dok stvara.
Sofiin izbor statičnih vizuala (poput fotografija iz serije Teenage Josepha Szaba) koji prate Marcove raznovrsne modne inspiracije deluje gotovo enciklopedijski…
MJ: Mislim da se upravo tu vidi koliko smo srodne duše. Sećam se da sam rano u našem prijateljstvu otišao kod nje u Los Angeles i da je na zidu imala Fiorucci poster. Fiorucci je bio moje omiljeno mesto u New Yorku i proveo sam celo jedno leto 1979. odlazeći tamo iz dana u dan. Saznanje da je to Sofii značilo isto koliko i meni bilo mi je veoma važno.
SC: Očigledno sam veliki ljubitelj fotografije, pa je ovom projektu postalo važno da prikažemo Marcov život na način koji podseća na New York sedamdesetih i osamdesetih godina. Nismo imali konkretne snimke Marcovih tinejdžerskih bebisiterki ili njegove bake u Bergdorfu, koji su bili ogromni uticaji na njegovu modu, pa nam je bio potreban način da sastavimo te trenutke iz njegove mladosti koristeći vizuelne reference koje bi filmu dale emociju i dubinu.
Na kraju filma postoji nežan i intiman trenutak, kada je Marc u pidžami jutro nakon velike revije, a vas dvoje zajedno sumirate sve što se dogodilo, dodatno učvršćujući vaše prijateljstvo…
SC: Marc je veoma iskrena osoba i ranije bi ga posle revije zaista obuzelo loše raspoloženje, ali je kroz vreme i iskustvo naučio kako da se nosi sa tim. Kreativni ljudi prolaze kroz slične uspone i padove. Ono što Marcova prijateljica Lana Wachowski naziva Post Art Done padom, pa mi je bilo zanimljivo da to posmatram kod nekoga ko radi u potpuno drugačijoj oblasti, ali deli istu senzibilnost. Kao mlađa umetnica, sećam se da sam prolazila kroz slične periode nakon završetka filma. Svi odu, a ostanete samo vi i montažna soba. Postoji uteha i osećaj zajedništva u toj univerzalnosti kreativnog procesa.
Ovo je Vaš prvi dokumentarni film. Kako Vas je ovaj projekat izazvao kao rediteljku?
SC: Volim da imam plan i da u nešto ulazim znajući šta ću raditi, ali ovde nije bilo scenarija, a osećala sam i pritisak da napravim nešto dobro, jer je u pitanju Marc Jacobs. Ali istovremeno je bilo uzbudljivo biti deo procesa u kojem smo imali toliko slobode da radimo šta god poželimo. Da dokumentarcu pristupimo na apstraktniji i impresionistički način, da se igramo slikama, mešamo ih i stvaramo utisak o Marcu bez toga da sve deluje previše doslovno ili konvencionalno, jer on nije takav. Želela sam da stvorim osećaj o Marcu koji je veran onome što znam o njemu i njegovom radu. Mislim da u filmu ima mnogo ljubavi i iskrenosti.
Foto: Press
