Na Islandu se vekovima pripoveda o skrivenim ljudima (huldufólk), bićima koja, prema narodnom verovanju, žive negde sasvim blizu nas, ali u svetu koji nam je nedostižan. Svima, osim deci. Njihov dom su stene, planine i neobični delovi pejzaža, a granica između dva sveta nikada nije sasvim čvrsta. Možda su upravo zato priče o skrivenim ljudima ostale deo islandskog kulturnog imaginarijuma. U osnovi te ideje nalazi se nešto mnogo intrigantnije od pitanja da li vilenjaci zaista postoje – pomisao da nevidljivo nije suprotnost stvarnom, već samo deo stvarnosti kojem nemamo neposredan pristup.
Ta misao dobija sasvim drugačiji oblik u filmu Skriveni ljudi Mihe Hočevara. Njegovi skriveni ljudi nisu ona gorepomenuta bića koja se kriju među stenama, već pripadnici različitih socijeteta koji su se, svako na svoj način, udaljili od sopstvenog života. Guti i Sig susreću se pod prilično neobičnim okolnostima: jedan pokušava da izgradi splav i pronađe neku vrstu oslonca u životu koji mu očigledno ne ide prema planu, dok drugi, Islanđanin koji se budi bez sećanja, ne zna ni ko je ni kako je dospeo u Sloveniju. Potraga za pasošem i odgovorima o Sigovom identitetu postepeno prerasta u priču o tome šta nas određuje kada ostanemo bez birokratske potvrde o tome odakle dolazimo i kome pripadamo.
Skriveni ljudi tako otvaraju pitanje koliko nam je za osećaj pripadanja potrebno da znamo odakle dolazimo, a koliko u tu definiciju, ipak, nastojimo da implementiramo tezu o bliskosti, razumevanju i ljubavi. O filmu, njegovom nastanku, izgubljenim identitetima i neobičnom prijateljstvu razgovarali smo sa rediteljem Mihom Hočevarom.
Vaši likovi se na početku nalaze u jednoj, gotovo apsurdnoj situaciji. Šta Vam je bilo važno da kroz taj apsurd kažete o njima, ali i o društvu u kojem žive?
Ne bih kroz tu početnu situaciju još govorio mnogo o društvu, jer to dolazi kasnije u filmu. Hteo sam da počnem nečim apstraktnim, nadrealnim, ili možda više bizarnim – jednim golemim muškarcem i jednim sićušnim muškarcem, vezanim lisicama uz neku reku. Rekao sam: Pa to mora da privuče pažnju. Danas je prvi utisak sve. Onda priča polako postaje jasna: jedan ne zna gde je, šta je i kako se zove, dok će drugi pokušati da mu pomogne. Očigledno su se i napili, pa sada pokušavaju da se sete šta se dogodilo prethodnog dana. Mislim da je to zanimljiv ulazak u priču.
Zašto Vam je bilo zanimljivo da upravo ta dva lika, koji se nalaze u različitim, ali podjednako neprijatnim situacijama, postavite u odnos jedan prema drugom?
Obojica su na nekoj raskrsnici. Obojica su u slepoj ulici. Ovaj prvi želi da stvori nešto novo, ima ideju, ali ne može da je ostvari zbog društva. Ovaj drugi nema ideju. On je, na neki način, pobegao od svog društva zbog traumatične situacije. A da ne zvuči kao da je reč o teškoj drami, sve to prolazi kroz komediju. U suštini, svi mi ljudi smo nekako slični. I zločesti ljudi doživljavaju gubitak, i dobri ljudi doživljavaju gubitak. Ova dvojica su dobra, ali obojica se suočavaju sa gubitkom i nekom vrstom bezizlaznosti. Društvo danas često ne vidi te male ljude, niko ih ne sluša, osim kada naprave neku glupost ili problem. Tada ih okružimo, a inače su nevažni.
Imam sreće jer sam reditelj, imam neki glas i neki život iza sebe. Imam 63 godine, tako da sam doživeo i lepe i čudne godine. Kada danas gledam mlade ljude, brine me kakvu ćemo im budućnost ostaviti.
Zašto Vam je važno da se bavite takvim temama i da kroz film vizuelno prikažete kako izgleda naš život u savremenom društvu? Da li osećate odgovornost prema mlađim generacijama?
Mislim da treba da budemo ljudi, da probamo da napravimo nešto od sebe i da pomognemo da se izgradi bolje društvo. Ne želim da zvučim kao neki ludi profesor koji hoće da uči ceo svet. Ne znam zašto se to kod mene dogodilo, ali imam potrebu da pričam priče. Takav sam bio od detinjstva. Volim da zabavljam ljude i da probleme rešavam kroz humor.
Dosta sam dobar u krizama. Ne mislim sada na rat ili nešto slično, već na situacije koje se dogode među ljudima. Kada dođe kriza, verovatno sam jedan od prvih koji traži, a nekad i pronađe, izlaz. Zbog toga osećam odgovornost prema mladima. Imam sina i ćerku, te sam zbog toga još više zabrinut šta će biti. Ali mislim da ipak moramo sebi dozvoliti da budemo optimistični. Treba biti realističan, ali i pokušati da napravimo nešto bolje od svog okruženja i društva.
Šta je za Vas umetnost u tom smislu? Da li ona mora da bude pokretačka snaga ili može samo da posmatra društvo?
Mislim da ne možemo biti samo posmatrači, mada je i posmatranje legitimno. Tu su dokumentarizam i različiti drugi pristupi. Ja sam više, kao što sam rekao, pripovedač. Komentator. Volim da napravim neku fikciju. Ako se neko u njoj prepozna – ovo je lik kao moj prijatelj Pero, ova žena je kao Suzana – ljudi se onda vežu za priču. To je možda mala pomoć.
Kako ste došli do ideje za film?
Ideja je bila da se jedan čovek bori sa sistemom i želi nešto da ostvari. U ovom slučaju želi da napravi splav. Ima znanje i zna kako bi to uradio, ali mu ljudi koji ga okružuju to ne dopuštaju. On je glasan, zna mnogo, ali ne zna da stane kada bi možda bilo bolje da ćuti. To sam, na neki način, i ja. Pomislio sam: ako bi se takav lik sreo sa nekim ko nema pojma gde je, to bi bio zanimljiv konflikt.
Onda smo došli do ideje da to bude Island, jer je isto mala zemlja kao Slovenija, čak i manja. Bilo bi smešno i zanimljivo da postoji neko manji od nas, što je retko, a i da bude ostrvo. Slovenija je, na neki način, ostrvo okruženo Italijanima, Austrijancima, Mađarima i Hrvatima. Živeli smo ranije u zajedničkoj državi, u Jugoslaviji, pa je uvek postojao neki osećaj da nas nešto spolja ugrožava.
A oni na Islandu žive okruženi veoma surovim morem, sa kojim su se borili da bi preživeli, uhvatili ribu i slično. Imaju i jezik kojim govori samo nekoliko stotina hiljada ljudi, dok slovenački govori oko dva miliona ljudi. I to nas na neki način povezuje. Ideja je nastala davno. Još 2005. godine prvi put smo je prijavili kao sinopsis i krenuli da je razvijamo. Onda su došli drugi filmovi, napravio sam četiri filma u međuvremenu, i ovaj je konačno došao na red. Finansiranje nam je odobreno 2019. godine, a onda je došla korona i sve se razvuklo.
Da li smatrate da neka vrsta umetnosti mora malo da se kuva? Da je možda bolje što je film čekao toliko godina?
Mislim da sve ima neku svoju svrhu. Voleo bih da sam napravio više filmova u svojoj karijeri. Nadam se da mi ovo nije poslednji film, ali kada pogledam svoje kolege i koleginice, imam šest filmova, što i nije tako strašno malo. Napisao sam i nekoliko scenarija za serije. Verovatno je bilo dobro što smo čekali, jer smo u međuvremenu pronašli dobru lokaciju, prave glumce i sve se nekako sastavilo. Ne znam šta bi bilo da smo film napravili ranije. Možda sam sada malo zreliji.
Da li imate utisak da su današnje generacije izgubljenije nego što su bile vaše?
Mislim da moja i nešto mlađe generacije nisu bile toliko izgubljene. Danas smo možda više izgubljeni i zato su nam potrebni filmovi koji su aktuelni. Ima mnogo art filmova koji istražuju različite teme, što je potpuno legitimno. Ima i mnogo veoma ličnih filmova. Ovo je, međutim, pokušaj da budemo malo komunikativniji – da kroz komediju ispričamo priču o dva odrasla čoveka, ali i o društvu. Na neki način jeste angažovan film, ali ja više volim da ga odvučem tako da svako vidi ono što želi. Ko vidi – vidi. Ko ne vidi – ne vidi.
Čini se da se u našem regionu i najtežim životnim situacijama često prilazi kroz humor. Zašto je to tako?
Za Sloveniju to navodno ne važi. Uvek kažu da Slovenci nemaju smisla za humor. Ali to nije baš istina, to je kliše. Kada smo još išli na Akademiju i bili zajedno sa ljudima iz teatra, ja sam voleo da pravim komedije. Govorili su mi: Mi nemamo smisla za humor. A ja sam pitao: Kako nemamo? Ljudi se smeju. Ljudi se svuda smeju. Čak se i Nemci smeju. Slični smo, normalno, jer smo zajedno živeli. Imamo šale na račun Bosanaca, Bosanci na račun nas, pa oni i na svoj račun. I to je super. Mnogo je bolje kad se šalimo.
Zašto nam humor toliko pomaže da se nosimo sa temama koje nisu jednostavne?
Da bi postalo lakše. Život je za mnoge ljude stvarno težak – ekonomski, psihološki, zdravstveno. Ne znači da treba da se šalimo u svim situacija, nego da sebi malo olakšamo dan, mesec, godinu.
Film se bavi i pitanjem identiteta. Šta je ono što nas, po Vašem mišljenju, danas najviše određuje?
Nisam baš dobar analitičar, više sam sintetičar. Nisam ni veliki znalac ljudske psihologije, mada umem da posmatram i da ih slušam. Mislim da nas definišu odnosi sa drugima. Porodični, ljubavni, pa čak i odnosi unutar ekipe koja radi na istom projektu. Ako gradiš kuću, tu su stolar, električar, krovopokrivač, arhitekta, inženjer… Isto je i kod filma. Svako radi svoj posao i zajedno napravimo nešto što ljudi gledaju.
Ja sam samo onaj koji izmisli kako bi ta kuća trebalo da izgleda, a onda privuče ljude koji znaju da urade svoj deo posla. To nas određuje, ono što stvaramo, kakvi smo prema drugima, ali i kakvi smo prema samima sebi. Ako nismo prema sebi pošteni i iskreni, ako stalno varamo i lažemo sebe, to ne ide. Kroz komunikaciju sa drugima da upoznajemo sebe.
Koju emociju biste voleli da gledaoci ponesu nakon gledanja filma?
Možda nije emocija, možda je novo znanje. Mislim da nam je uspelo da se ljudi na kraju osećaju dobro. Možda su nešto saznali nešto o sebi, a možda su se i malo zabavili. Nije da će se smejati non-stop tokom celog filma, ali ima dosta finih, smešnih i zabavnih situacija. I mislim da će svako, pre ili kasnije, doživeti neki gubitak. Svi smo nešto izgubili, a izgubićemo još nešto. Pitanje je kako se sa tim izboriti.
Znati da svi gubimo i da svi moramo da idemo dalje. Mislim da film, iako možda zvuči previše ozbiljno kada to kažem, na kraju daje taj dobar osećaj: hajde da idemo dalje.
Neku vrstu olakšanja?
Da. Kao neku malu katarzu, neku reč koja se kroz istoriju umetnosti često koristila.
Šta Vas sprečava da za svoj film upotrebite tako veliku reč?
Ne plašim se, ali ne želim da budem pretenciozan. Ljudi koji ovo budu čitali možda još nisu videli film. Možda će pomisliti da sam previše ambiciozan ili pretenciozan. Volim da filmovi daju neku vrstu katarze. Mislim da ih i gledam iz te perspektive. Možda možete da gledate ovaj film kao jednu finu zagonetku koja je drugačija od američkih filmova, drugačija od evropskih filmova, a verovatno i od većine naših filmova.
Šta pripremate sledeće?
Imam nekoliko projekata. Sada izlazi jedna serija na kojoj sam bio koscenarista, krimi-serija slovenačko-hrvatske produkcije, koja će biti prikazana i na festivalu. Onda radim nastavak jednog svog omladinskog filma o izviđačima. On je bio veoma popularan u Sloveniji – oko deset odsto ljudi ga je gledalo u bioskopima. To je bilo baš mnogo.
Kako gledate na činjenicu da se danas na prve filmove čeka sve duže, posebno kada govorimo o mladim autorima?
Godine prolaze, projekti se čekaju sve duže. Sve nas je više, mladi dolaze, hvala Bogu, talentovani su, tehnika je dostupnija, ali da se skupi dovoljno novca i pronađe sve što je potrebno traje godinama. To mi je malo problematično. Imate devojku od 25 godina koja je izašla sa Akademije i želi da snimi prvi film, a onda čeka do 32. godine. Ja ću verovatno biti isti. Danas imam 63, sa 70 ću verovatno ću biti gotovo isti. Možda ću biti malo umorniji ili ću nešto početi da zaboravljam, ali mladi ljudi bi trebalo brže da dođu do prve prilike. Ne prerano, ne sa 20 godina. Kada završe učenje zanata, steknu iskustvo, možda kroz asistencije i slične poslove, a onda im treba dati priliku da naprave film.
Danas je sve vrlo birokratizovano. Radimo sa javnim sredstvima, mora da bude transparentno i jasno, da ne bude nekih malverzacija. Ali onda se sve to oduži.
Koji bi bio Vaš savet mladim autorima koji tek ulaze u filmski svet?
Idi iskreno i radi ozbiljno. Ne prodaj svoju dušu. Nauči zanat i pričaj svojim jezikom. Ne treba da kopiraš. Možeš da koristiš klišee, možeš da ih promeniš i da ih okreneš na svoj način, ali pronađi sopstveni glas.
Foto: Sarajevo Film Festival
