Ognjen Mićović o građenju lika kroz vreme i glumi koja počinje tek kada nestane potreba za kontrolom

Postoji nešto gotovo neizbežno u potrebi lika da sam sebi postavi pitanje. Ta unutrašnja tenzija – između onoga što jeste i onoga što pokušava da razume o sebi – ne pripada samo savremenom trenutku, već je upisana u samu strukturu dramskog izraza. Ono što se menja jesu načini na koje se to preispitivanje prikazuje: nekada jasno artikulisano kroz postupke i odluke, danas često povučeno u tišinu, u zadršku, u ono što ostaje između rečenica. Impuls, međutim, ostaje isti. Lik postoji onoliko koliko je spreman da se dovede u pitanje. U tom prostoru može se čitati i rad mladog umetnika Ognjena Mićovića. Njegov glumački izraz počiva upravo na toj vrsti unutrašnje dinamike – na likovima koji nisu dovršene celine, već procesi u nastajanju. U seriji Tvrđava i filmu Čuvari formule, iako različiti po formi i kontekstu, otvara se sličan prostor igre. Onaj u kojem lik nastaje pod istovremenim pritiskom spoljašnjih okolnosti i sopstvenih lomova.

U Tvrđavi, taj proces je razuđen i dugotrajan. Lik Luke razvija se kroz niz vremenskih i iskustvenih slojeva, a transformacija se ne odvija kroz jasne prekretnice, već kroz akumulaciju – kroz sitna, često jedva vidljiva pomeranja koja tek u zbiru otkrivaju dubinu promene. Nasuprot tome, Čuvari formule funkcionišu u drugačijem registru – kroz kolektivnu napetost, zadržanu energiju i stalni osećaj nevidljive opasnosti koji likove drži u stanju unutrašnje pripravnosti. U oba slučaja, pristup koji neguje Ognjen Mićović ostaje dosledan. Njegovi likovi ne teže konačnom razrešenju, već ostaju u prostoru između. Između onoga što znaju i onoga što tek pokušavaju da razumeju o sebi. Otuda se i pitanje glumačkog procesa otvara kao odnos prema neizvesnosti – koliko je glumac spreman da u toj neizvesnosti ostane i šta se iz nje može izgraditi.

U razgovoru koji sledi, upravo ta tenzija postaje ključ za razumevanje njegovog rada.

U seriji Tvrđava igraš lik koji se menja kroz vreme i okolnosti. U kom trenutku si prestao da ga posmatraš kao ulogu, a počeo da ga doživljavaš kao neku vrstu unutrašnjeg procesa?

Svaka uloga je unutrašnji proces zato što upotrebljavaš svoje emotivno polje i poklanjaš ga drugom čovjeku. To mi uvijek pomaže kada se prisjetim da je uloga upravo to – čovjek. Tako sam ga i posmatrao: kao jednog mladića koji odrasta, isto kao i ja sada, samo u mnogo tmurnijem vremenu. To odrastanje pred njegove noge stavlja lepezu iskušenja, a odluke se moraju donositi brzo.

Moj zadatak bio je da se zauzmem za njega, da zastupam njegove stavove, iako se možda nekada s njima ne slažem, ali prije svega moram da ih razumijem i poštujem. Pored stavova tu su i strahovi, radosti, rane, želje… Kako se jedno po jedno otkriva, razvija se sve veće saosjećanje i ono me vodi da se jednostavno stavim u njegovu poziciju i gledam tim očima.

Sve to je unutrašnji proces.

Kada gradiš lik poput Luke u Tvrđavi, da li ti je važnije da razumeš istorijski kontekst ili da pronađeš njegovu ličnu, intimnu logiku?

Jedno ne isključuje drugo, već se rađa jedno iz drugog. Razumijevanje istorijskog konteksta je neizbježan zadatak u pripremi, nemoguće je bez toga. Svako vrijeme nosi svoju logiku, vrijednosti i poglede na svijet. Kada mi postane jasno kakvo je vrijeme u kojem je odrastao – koje ga je formiralo i obrazovalo u to što jeste – onda mogu postepeno da otkrivam i ličnu, intimnu logiku . Na sve to, sam scenario otkrivao je Lukin karakter, vrlo upečatljiv i dosledan samom sebi sve do kraja, što je služilo kao jasan putokaz kuda treba ići .

Film Čuvari formule nose specifičnu vrstu kolektivne tišine i napetosti. Kako se glumac kreće unutar takve atmosfere, a da ne naruši njen ritam?

Dok je snimanje u toku, ne znam da li narušavam ritam atmosfere ili ne (smeh) zato se toliko i preispitujem tokom rada. Kada u meni zavlada mir, odnosno stanje uma i duše, gdje se apsolutno više ništa ne pitam dok radim, već jednostavno samo djelam i igram se, to je stvarno praznik.

Mislim da, ako glumac uspije u tome da organski shvati situaciju u kojoj se likovi nalaze, onda nema potrebe da brine o ritmu – on se stvara prirodno. Još ako se potrefi da je i dobar reditelj tu, onda sve ide kao po loju.

Likovi u Čuvarima formule suočeni su sa nevidljivom opasnošću. Da li je teže igrati strah koji je eksplicitan ili onaj koji postoji samo kao slutnja?

Uh… Još je rano da ja, ovako mlad, imam odgovor na pitanje šta je lakše, a šta teže igrati. Ali ima starijih i iskusnijih kolega koji možda imaju odgovor. Kada pomislim na to pitanje, nešto mi pada na pamet…

Svako malo volim da odgledam neki intervju sa Glogijem, kada klonem duhom i u potrazi sam za gorivom za inspiraciju, vraćam se nekoj njegovoj sceni iz filma po ko zna koji put. Recimo, moj omiljeni isječak je kad igra Miloša vidovnjaka u filmu Moj jutarnji smeh (2019) – to je stvarno umiranje od smijeha. Da ne pričam o čuvenom monologu iz filma Klopka (2008). Ali šta je poenta? Ima jedan lijep prilog Oko magazina RTS-a, iz kog sam prije neki dan, slušajući emisiju, zapamtio jedan trenutak u kojem Srdan Golubović priča o Nebojši Glogovcu i u jednom trenutku kaže: „Ja sam toliko bio vezan za Nebojšu zato što je Nebojša bio glumac koji je najbolje umeo da ćuti u kadru.“

Složio bih se sa profesorom Srdanom. Mislim da je to najteže za glumca – ćutati u kadru.

U oba projekta prisutna je ideja zajednice – bilo da je reč o porodici ili naučnom kolektivu. Koliko ti je kao glumcu važno da „osetiš“ ansambl, a ne samo sopstvenu ulogu?

Od izuzetne važnosti. Kada stvarno postoji KOLEKTIV među glumcima, kada su stvarno TIM – to je magija.

Kao dokaz koliko mi je to važno ispričaću jednu kratku priču (smeh). Snimali smo devetu epizodu serije Tvrđava, scenu kada svi zajedno sjede u kafani Dalmacija poslije Darijinog porođaja. Atmosfera je tmurna – ljudi bi slavili, a nemaju snage za slavlje. Neka čudna mješavina radosti i bijede istovremeno… Iz te tišine počnu da pjevaju pjesmu Marama plava.

I sad… Tišina je pred kadar, treba da počnemo da snimamo. Osjećam da je svako za sebe u svojoj koncentraciji i da nekako nismo zajedno u tome… Nismo TIM. Što donekle i jeste poenta tog početka, jer nas onda pjesma spoji. I, naravno, svaki glumac ima svoj način da uđe u scenu i ne treba ničiju pripremu narušavati niti drugome nametati svoje… Sad mi je smiješno, jer sam možda učinio baš to. (smeh)

Snimamo scenu drugi ili treći put i, tik pred nego što se čulo akcija – tišina. Svi su u koncentraciji. Javljam se, probijam tišinu i kažem: „Izvinite, ljudi, samo sekund…“ Svi se gledaju misleći: „Šta hoće ovaj mali?“

Pogledam u sve za stolom i kažem: „Jel’ mogu samo da vas zamolim nešto… Eto, meni bi značilo… ako bismo mogli samo da ustanemo na sekund i da se svi zagrlimo.“ (smeh) Eto, to me je asociralo na pitanje da li mi je važno da osjetim ansambl..

Najbolje od svega je što su me ispoštovali svi.  To je nešto što smo na akademiji radili pred ispite i predstave – stanemo u krug i zagrlimo se. Nekad se može učiniti malo čudnim, ali zapravo pomaže da se stvori energija kolektiva.

Ma kolektiv je majka… I zagrljaj još veća!

Serija Tvrđava se bavi vremenom koje je i dalje osetljivo. Da li si tokom rada imao osećaj da ne tumačiš samo lik, već i jednu vrstu kolektivnog sećanja?

Da, odatle i potiče ogromna odgovornost koju smo svi osjećali na setu. Bili smo oprezni i predani kako bi bili dostojni da uopšte govorimo o tako delikatnom kolektivnom sjećanju. 

U Čuvarima formule, gde je istorijski okvir jasno definisan, koliko prostora zapravo ostaje za ličnu interpretaciju – gde završava faktografija, a počinje gluma?

Nismo bili strogo vezani za faktografiju u Čuvarima. Priča je umjetnička interpretacija događaja, stoga je bilo dosta slobode. Trudio sam se, koliko sam mogao, da Životu prikažem što približnije onom doživljaju koji sam stekao slušajući o njemu, baš u razgovorima sa njegovom rodbinom. Dragocjeno je kada postoji sloboda u stvaralaštvu koja nije strogo dirigovana faktima. Naravno, sve dok to stvaralaštvo ne skrnavi sam događaj, ljude koji su u njemu učestvovali i u tom vremenu živjeli.

Da li si u radu na ova dva projekta više verovao kontroli ili prepuštanju – i da li se taj odnos menjao od scene do scene? 

Vječita je to borba u meni, da prevlada ovo drugo. (smeh) Nisam siguran koliko kontrola doprinosi glumi. Najviše bih volio da prepuštanje bude glavna sila koja me vodi i da u daljem radu kontrole bude sve manje. Naravno, ni osjećaj za kontrolu nije zanemarljiv – ona je često veoma poželjna. Ali ja više govorim o toj nezdravoj kontroli koja potiče iz logoreičnog uma. Onog koji utiče na to da glumac mnogo mjeri i kalkuliše – i to onda ubija slobodu. Osjećam da se najbolje stvari dešavaju onda kada se samo prepustiš.

Kada igraš likove koji prolaze kroz transformaciju, kao u Tvrđavi, da li postoji trenutak u kojem moraš svesno da „pustiš“ prethodnu verziju tog lika da bi sledeća mogla da nastane?

Dugo smo Sale Hajduk i ja razgovarali o te tri verzije Luke. Možda to zvuči malo ružno – o ta tri čovjeka koja osjećamo da su prisutna u našoj priči, koju su Goran Starčević i Mirko Stojković dugo i vješto krojili.

Luka u prve tri epizode – mladalačka nonšalancija, zaljubljivanje, naivnost. Onda Luka u sredini, nakon ranjavanja u vojsci, odlaska u Beograd, rada sa Dilparom – manje strpljenja. I Luka na kraju, nakon pada Krajine, velikih gubitaka i napuštanja kuće zauvijek.

U tom smislu, da, morali smo da pravimo jasna razgraničenja. Pronaći koji su to događaji koji označavaju kraj starog, a koji početak nekog novog Luke. Trudili smo se da budemo precizni i dosljedni toj mapi koju smo zajedno stvarali. Bilo je nevjerovatno uzbudljivo za igru imati priliku raditi tako nešto.

Foto: Aleksandra Martinović
Stajling: Ema Krsmanović, Aleksandra Kundačina
Šminka i frizura: Isidora Kojović
Produkcija: Anja Paspalj, Aleksandra Kundačina
Garderoba: Tike, Kežual Store