U monodrami Recite nam nešto o sebi razgovor za posao postaje scena introspekcije. Koji je bio najneočekivaniji aspekt koji ste otkrili o sebi u procesu rada na tom komadu?
Da mogu. Da imam pravo. Da želim da se bavim temama za koje ja mislim da su važne, na način na koji mislim da je pravi. I da u ovoj zemji postoje ljudi koji to razumeju i zele da učestvuju u ovom procesu.
Monodrama kao forma stavlja glumca samog u centar. Bez maski, bez drugih likova. Kako ste radili na tome da ta usamljenost na sceni bude govor, a ne samo tišina?
Nikada nisam sam. Uvek su tu Milan Mrdja sa svojim tekstom, Jelena Rakočević sa svojim dramaturškim i rediteljskim predlozima i svime ostalim što je uradila za ovu predstavu, Ljiljana Mrkić sa svojim scenskim govorom, Valentina Popržan sa svojom scenografijom, Biljana Grgur sa svojim kostimom, Bojana Glušac sa svojim psihodramskim radionicama, Sonja Vukićević sa svojom koreografijom i mnogi drugi koji su doprineli da ova predstava bude baš ovakva kakva jeste.
Jelena i Milan su tu i fizički na svakoj predstavi kao i Batica i Raša koji su zaduženi da ova predstava i tehnički bude izvedena na najbolji mogući način. Tu je naravno i Mika Pavlović (bluz gitarista) koji, u jednom trenutku i deli scenu sa mnom. A tu je i publika koja želi da čuje, vidi i oseti. Tu je i Bozanska ljubav koja nas sve prožima i hoće da pomogne, kada joj mi dozvolimo.
U takvim okolnostima granica izmedju pozornice i gledališta se briše i govor postaje prirodno sredstvo kominikacije. Komunikacije koja uspostavlja odnos i razumevanje sebe i drugih. I u toj komunikaciji učestvuju svi prisutni.
Tako da je glumac, čak i u monodrami, medijator imedju publike i teme.
Kada glumac temeljno razume temu i ima svest o svim učesnicima definitivno nije sam.
Tema monodrame Recite nešto o sebi je univerzalna, ali u savremenom svetu postaje i pitanje brendiranja, selfprezentacije. Kako vi doživljavate tu granicu između ja koje biram pokazati i ja koje jesam?
Selfprezentacija je mozda moderna iliti savremena reč , ali ljudi se time bave od davnina. Kada nekome govorimo o sebi uglavnom biramo ono sto bi taj neko voleo da čuje o nama. Na taj način obezbedimo sebi mir, prihvatanje ili neku drugu vrstu koristi. Inteligentno nema šta..
To sto govorimo o sebi moze da ima neke veze sa nama a ponekad nema nikakve. Nekada ljudi to rade iz dobrih, nekada iz bas loših namera. Tu ima i drugih opcija i varijanti i mogli bismo o tome po ceo dan. Zašto baš biramo da kažemo to i to, da li verujemo u to sto pričamo, da li smo mi samo to ili još nešto, ko nas je ubedio da tako mislimo o sebi itd. Svaka kompanija a i osoba ima svoj departman za odnose sa javnosću. To pitanje moze da usledi u svakom trenutku i mi moramo biti spremni. I to je u redu.
Medjutim, na pitanje ko smo mi zapravo ne odgovaramo nikome drugom do sebi. Mi postavljamo pitanje i mi tražimo odgovor na njega. Neki od nas ceo život jure za tim odgovorom, sluteći kakav bi on moga da bude, vrlo mali broj srećnika je spoznao istinu a većinu to pitanje uopšte i ne zanima. Valjda im je brendiranje dovoljmo.
U jednoj od refleksija rekli ste da je pitanje Recite nam nešto o sebi zapravo odraz naše stalne potrage za vrednošću i odgovornošću. Kako taj osećaj odgovornosti zvuči kad izađe iz pozorišta i nastavi sa publikom?
To biste morali da pitate publiku. Ja se nadam da zvuči na radost i veselje. Odgovornost bi trebalo da je odraz snage i spoznaje lične vrednosti a ne brige i osećaja krivice.
Gledajući unazad, da li mislite da je Laura, molim te više pitanje ljubavi i otuđenja, a Recite nam nešto o sebi više pitanje identiteta i vrednosti ili su to dve strane iste medalje?
I jedna i druga predstava postavljaju pitanje i ljubavi i otudjenja i identiteta i vrednosti.
U predstavi Recite nam nešto o sebi naš junak Milan Malo izgovara Imao sam osećaj da sam se Božanskom intervencijom, u stvari njenom intervencijom, izlio iz svog tesnog korita u široku, bez kraja, deltu harmonije i jedinstva sa drugim. Sa jedinim drugim kog sam ikad tražio. I da sam se onda sam….. Ne znam vama ali meni je ovo baš ljubavno.
Kada gledate unazad na svoje filmske uloge, koja Vam je donela najveći unutrašnji izazov, a koja najviše zadovoljstva?
Ljudi su ti koji su donosili i unutrašnje izazove i zadovoljstva. I bilo ih je puno. Uloge su bile samo posledica tih odnosa.
Kako se Vaš pristup glumi menja kada radite u filmu, gde kamera hvata sve, u odnosu na pozorište gde prostor i publika dišu zajedno sa vama?
Minimalno. Svedenijim sredstvima kada sam pred kamerom malo eksplicitnijim kada sam na sceni. Ostalo je manje više isto.
Koja su Vam najvažnija iskustva kroz film i pozorište koja su oblikovala vašu ličnost?
Ja volim svoj posao i važan mi je. Intezivno se bavim njime preko 20 godina ali ne mislim da je to iskustvo oblikovalo moju ličnost više mislim da me je oslobodilo onoga što nisam.
Šta je ono što publika nikad ne vidi, a što vi smatrate srži svog rada?
Jelena.
Koja je trenutna inspiracija koja Vas vuče ka novim projektima?
Ljubav, mir i lakoća.
Foto: Privatna arhiva
