Journal intervju: Maša Dakić o predstavi „Prima Facie”, Njujorku i spremnosti za velike promene

Maša Dakić ekskluzivno za Journal govori o autorskoj predstavi Prima Facie. Udruženje dramskih umetnika Srbije je saopštilo danas da je nagrada Miloš Žutić za 2024, za najbolje glumačko ostvarenje, dodeljena Maši Dakić za ulogu u predstavi Prima Facie po tekstu Suzie Miller, u režiji Anje Suše, u sopstvenoj produkciji.

Kada je komad premijerno izveden 2024. godine u Bitef teatru, Journal je prvi napisao recenziju i od tada čekamo pravi trenutak da razgovaramo sa autorkom. Prestižna nagrada najvišeg strukovnog udruženja u Srbiji je pravi povod za intervju.

Po brodvejskom principu ograničenog igranja Prima Facie pred beogradskom publikom biće na sceni Bitef teatra!  Izvođenja su predviđena za 15, 16. i 26. novembar u 20 časova u Bitefu, a raspored za decembarska i januarska izvođenja biće uskoro objavljen. Journal vas poziva da obezbedite ulaznice na vreme i pogledate ovu, po svemu izuzetnu predstavu.

Maša Dakić već godinama živi u Njujorku i povratak na scenu u Beogradu morao je doneti malo duha ove svetske prestonice. U editorijalu koji prati ovaj intervju, u kostimu dostojnom Tesse Ensler iz Prima Facie, Maša je ispred objektiva Filipa Cvetkovića – upravo pred zgradom New York County Supreme Court. Na njoj su uklesane reči George Washingtona: The true administration of justice is the firmest pillar of good government. O pravu i pravdi ali i o životu između Beograda i Njujorka, pričamo sa Mašom Dakić.

Kad smo se videle nakon pretpremijere Prima Facie, rekla sam da je predstava neočekivana, a danas s pravom možemo reći da je pomerila nešto u društvu – budući da je pokrenula aktivno učešće pravnih organizacija i društvene ali i pozorišne razgovore. Kakav je tvoj osećaj nakon skoro dve godine igranja i današnje nagrade?

Pre svega hvala što ste baš prvi tako pozitivno i podrobno pisali o predstavi. Ovo je nezavisna produkcija i moj prvi poduhvat ovog tipa, tako da sam apsolutno svaku vrstu podrške doživljavala i doživljavam vrlo lično. Poslednje dve godine su bile neverovatne i u smislu poznanstava i razgovora koji su vođeni oko predstave.

Drago mi je što je ovaj komad zaintrigirao i držao pažnju ljudima iz pravosuđa koji mogu da naprave konkretne poteze i važne pomake. Videla sam u sudnici video svedočenja, i razne druge metode koje pomažu da se žrtve manje degradiraju u ovom procesu. Borba i dalje traje.

U vezi sa nagradom Miloš Žutić, ne znam da li mogu trenutno da iskomentarišem bilo šta racionalno. Vrlo sam emotivno sve ovo doživela i strahovito mi znači! Ova nagrada svakako pripada ogromnom broju ljudi koji stoje iza predstave. Pripada i ovom trenutku i svim mojim kolegama koji se bore za to da pozorište ostane prostor slobode!

Maša Dakić o izazovima monodrame

Monodrame su uvek izazovni komadi, a u pozorišnom svetu često se tretiraju kao nekomercijalni i teški projekti – kakvo je tvoje iskustvo monodrame sa Prima Facie?

Ovo je treća sezona igranja i ja svaki put odlučujem da je ovo je poslednji put i nikad više, jer strepim da ljudi nemaju strpljenja da samo jednu osobu tako dugo gledaju na sceni. Ali se onda opet ohrabrim i uzbudim i nađem motivaciju, jer apsolutno verujem u snagu ovog teksta. Koji čak i ako ja negde kiksnem – drži pažnju i vodi gledaoce dalje. Ovo je krimi komad. Triler. Ipak je ovo bio šou na Brodveju. Nije samo aktivistički pamflet. I to je ono što ga, kao monodramu, čini drugačijim!

Iako je monodrama najčešće vezana za ličnost izvođača ti si proširila svoj krug uključivanjem eminentne rediteljke Anje Suše ali i niza stručnjaka iz oblasti prava, aktivizma i drudge srodnih polja. Kakva iskustva nosiš iz tog procesa?

Bez Anje Suše ovo nisam htela da radim. Ona je bila moj prvi i jedini izbor. Za ovakav poduhvat znala sam da mi je neophodno da oko sebe imam ljude u čiji sud, estetiku i etiku verujem do te mere da me neće biti sramota da se pred njima mučim [smeh]. Ovo je bio dugotrajan proces. Tekst sam učila svakodnevno šest meseci. Moja kuma me je posle svog posla preslišavala i ona i njen pas Mimi su moja prva publika.

Posle je došao kreativni tim, Damjan Kecojević koji je uneo život u maltene svaki korak, Marija Mitrić je donela obdukcioni sto, i odjednom je izgledalo kao da nisam skroz sama. Na sve to sam insistirala da probe pogledaju pravnici, da budemo sigurni da je sve ono izgovoreno tačno. I njihove rekacije su bile potpuno neočekivana. I dalje kad čujem smeh u publici pomislim – evo su advokati! Oni nepogrešivo prepoznaju situacije i istine u ovom komadu. Stekla sam veliko poštovanje prema njihovoj profesiji i uživala u njihovom interesovanju za ovaj tekst i ovu predstavu. To je ono što sam najviše i htela, dok sam neumorno vežbala pred kučetom [smeh]!

Zahvaljujući sveobuhvatnoj pripremi, veoma ubedljivo vodiš publiku kroz zapreteni svet prava. Ima li izlaza i pravde za žene koje su preživele nasilje ili nas predstava tera da se i sami izgubimo u svetu koji do kraja ne razumeju ni oni koji u njemu rade?

Definitivno ima i toga. Svedoci smo pretumbacije u zakonu gde se mešetari sa nekim polu-zlostavljanjem, ili k’o bajagi zlostavljanjem. Ali ja na sve to gledam pozitivno – u smislu da je stvoren pritisak. I najviše baš zbog zbog žena i devojaka koje su hrabro i pionirski započele taj razgovor, a onda su uz podršku specijalizovanih i ZAINTERESOVANIH ljudi iz samog sistema krenule u opaku borbu kojoj se divim i koja je tektonski poremećaj za temu seksualnog nasilja.

Možda smo to trebali reći na početku ali u direktnoj si komunikaciji sa Susan Miler koja je autorka ovog višestruko nagrađivanog teksta, koja je u poslednjih godinu dana objavila i roman koji proširuje priču koju znamo iz drame – možeš li nam reći više o vašoj neposrednoj saradnji?

Na žalost nemam veliku priču oko naše komunikacije. Ona je prosto fan predstave bazirano na društvenim mrežama. Dopadaju joj se kreativna rešenja. Ali ona je bivši advokat. Žena koja je rekla da je donela više promene u pravosudni sistem kao pisac nego kao aktivni član direktno tog sistema. Ona je prosto bila zainteresovana za taj problem. Suzi Miler je podrška naporima da se pokreću akcije širom sveta. To je ono što nosim kao energiju ovog komada.

Da li je umetnost može da menja društvo?

Mora da postoji aktivna želja za promenom od strane ljudi na pozicijama, od strane takozvane visoke administracije, vodećih rukovodioca. Bez toga sve je pakleno i neizvodljivo. Mi smo okruženi jednom post-komunističkom inertnošću državnih službi i svaka inicijativa ili izuzetak u takvom okruženju su herojski čin. Svaka akcija urodi plodom. Svedoci smo i jednogodišnje borbe studenata na ulicama. Zapanjujuća količina pukotina je sada vidljiva zahvaljujući njihovim naporima. I to je velika pobeda za ovakav tromi sistem. U svemu tome, čini mi se umetnost igra veliku ulogu, obzirom da je kultura ove godine maltene u potpunosti skrajnuta, da ne kažem zabranjena. I ovim putem aplaudiram i zahvaljujem se svojim kolegama.

Maša Dakić o životu u Njujorku

U Prima Facie vraćaš se na beogradsku scenu kao pozorišna autorka i producentkinja, reklo bi se u najboljim godinama – šta ti je iskustvo života u Njujorku u poslednjih dvadest godina donelo?

Ha! Sviđa mi se ova tema. U Njujorku radim na Tribeca Festivalu kao producent. A prošle nedelje sam se vratila iz Lisabona gde smo imali drugo Tribeca izdanje u Evropi. I tamo sam upoznala Kim Cattrall i Edie Falco – obe u šezdesetim! Ta zrelost, energija, potreba za novim iskustvima, novim stvarima generalno – je ono što i Njujork nosi u sebi i stalno me podseća da ne budem mrtvo puvalo.

Vreme naših baki je prošlo. I razgovori koje vodim sa starijim prijateljicama, poznanicama, ili koje uhvatim na Instagramu mi mnogo znače. Jer sam čula četrdesete su strava, pedesete su još bolje! I upravo je ova predstava bio moj način da iskoristim tu novu četrdestogodišnju zrelost koju imam. Da je usmerim ka nečemu što me zanima. I da nešto novo … doživim!

Gde se sada nalaziš u karijernom, životnom ali i geografskom pogledu?

Tradicionalno zimu provodim u Beogradu već nekoliko godina, i tada sam glumica. Mogu da budem sa porodicom, kolegama, da budem aktivni deo borbe u koju verujem. Nisam osetila potrebu da u Americi moram da se odreknem svog odrastanja i ‘ajde da kažem identiteta, ali više sam tamo, govorim i živim, radim na drugom jeziku i to utiče na mene.

Prija mi različitost mog okruženja u Njujorku. Ali me Beograd održava u kreativnom treningu. Otvorile su mi se dizne i pokušaću da se u narednih par godina usudim da uradim još stvari koje će mi ili doneti neku novu širinu, ili koje će me prosto naterati da izvadim stvari iz drafta i najzad ih objavim, snimim. Najgore što može da se desi je da ne bude ništa posebno, pa je l da? Ali ipak mi neće posle biti žao što nisam uradila ovo, što nisam uradila ono.

… Samo još da svet postane malo lepše mesto za život.

Maša Dakić o iskustvu igranja Prima Facie

Šta su te brojna Prima Facie izvođenja naučila o ženskom iskustvu, o pozorištu a šta o društvu?

Da je teško! Teško je biti odgovoran. Teško je biti svoj. Teško je odupreti se generacijskim stegama zastarelih društvenih normi. Teško je odreći se kojekakvih sitnih povlastica. Ali Tesa Ensler u ovom komadu kaže: Našla sam svoj glas. On je drugačiji ali je moj. I kada sam i ja sama sa sobom, prvi put osetila taj ton, da stvari mogu da kažem drugačije, kada sam dozvolila sebi da ispratim taj ritam – osetila sam neverovatnu satisfakciju. Takve stvari dovode do opuštanja, oslobađanja. A u pozorištu – do katarze!

Ako bi Prima Facie bila jedna reč koja bi to bila?

Neka bude ovo što sam rekla ranije: Zainteresovanost za promenu.

Šta je ono zbog čega je važno videti ovu tešku ali veoma rafiniranu predstavu?

Zbog teksta. Zbog priče. Zbog toga što je ova predstava do te mere savremena, da svaka njena reč pripada upravo minutu u kome se izgovara.

Da si publika, koga bi povela u gledalište?

Kuma, trenera iz teretane, dedu, brata i njegovo muško društvo, sina od drugarice i njegove drugare iz razreda ili sa fakulteta, kolegu s posla, bilo kog pravnika kog znam, korporativne ortake, sve muškarce koji mi padnu na pamet!

Na čemu sada radiš?

Na ponavljanju teksta [smeh]. I vadim stvari iz tog drafta. Imam dva tajna projekta, jedan koji uključuje Hristinu Popović, jednu Mariju i mnogo led ekrana. I drugi koji je porodična mjuzikl komedija, sa četiri poznate osobe i scenaristkinjom koju moram sutra pod hitno da zovem! Obećaj da nećeš nikom da kažeš!?

Obećavam i hvala Mašo! I nadam se da ćemo za Journal prve saznati!

Foto: Filip Cvetković