Journal intervju: Dina Duma o filmu „Skateboarding Is Not for Girls” i odrastanju između tradicije i slobode

U svetu u kojem se često govori o ženskim pravima kao da su već izborena, lako zaboravljamo da za mnoge devojčice pravo na detinjstvo i dalje nije podrazumevano. U pojedinim zajednicama Balkana ugovoreni i maloletnički brakovi nisu tek relikt prošlosti, već stvarnost koja i danas određuje nečiju budućnost. Upravo u tom prostoru, između tradicije koja opstaje i generacije koja sve glasnije traži pravo da sama bira svoj život, smešten je novi film makedonske rediteljke Dine Dume Skateboarding Is Not for Girls, koji će evropsku premijeru imati u Takmičarskom programu 32. Sarajevo Film Festivala.

Nakon zapaženog dugometražnog prvenca Sisterhood, u kojem je istraživala složene odnose među tinejdžerkama i pritiske odrastanja, Duma ostaje dosledna temama koje je zanimaju, odrastanju, identitetu i ženskoj solidarnosti. Ovog puta kroz priču o dve sestre iz romske zajednice u Skoplju progovara o slobodi izbora, porodičnim očekivanjima i hrabrosti da se preispitaju pravila koja se generacijama podrazumevaju. U susret festivalskoj premijeri razgovarali smo sa rediteljkom o filmu koji otvara važna društvena pitanja, njenom autorskom rukopisu i tome zašto veruje da upravo lične priče imaju moć da pokrenu najveće promene.

Sarajevo Film Festival već godinama otvara prostor autorima iz ovog dela Evrope i pričama koje možda ne bi lako pronašle mesto u komercijalnoj produkciji. Šta za tebe znači to što će upravo sarajevska publika prva u Evropi videti ovaj film?

Za mene je to veoma emotivno. Na neki način, ovaj film je počeo upravo u Sarajevu.

Godine 2022. scenario je bio deo CineLink Industry Days, gde smo dobili nagradu Female Voices. Tada je film još uvek bio u vrlo ranoj fazi razvoja i mislim da nam je to priznanje dalo važan podsticaj da nastavimo da verujemo u projekat.

Od tada se film mnogo promenio. Prošao je kroz dug razvojni proces, bio je deo umetničke rezidencije La Résidence u okviru Kanskog filmskog festivala, scenario se menjao, a ja sam provodila mnogo vremena sa zajednicom o kojoj film govori. Sve to ga je postepeno oblikovalo u iskreniju i precizniju verziju priče koju sam želela da ispričam.

Zato mi je posebno drago što se vraćamo upravo u Sarajevo, ali ovog puta sa završenim filmom. Imam osećaj da se na neki način zatvara jedan krug.

Uvek me raduje kada film prvi put susretne publiku koja dolazi iz istog kulturnog i društvenog konteksta. Verujem da će mnoge nijanse priče biti prepoznate na vrlo intuitivan način, ali isto tako se nadam da će film otvoriti prostor za razgovor. To je ono što za mene festivali poput Sarajeva čine posebnim, oni nisu samo mesto gde prikazujete film, već mesto gde film zaista počinje da živi kroz susret sa publikom.

U tvojim filmovima devojke nikada nisu samo likovi u odrastanju, one su nosioci čitavog sveta. Šta te iznova vraća pričama koje upravo mladim ženama daju prostor da budu glasne, nesavršene i složene?

Mislim da me zapravo ne privlače isključivo priče o mladim ženama, već period odrastanja. To je trenutak kada prvi put postajemo svesni da svet počinje da nas posmatra drugačije nego što mi vidimo sebe. Tada se formiraju identitet, osećaj pripadnosti i odnos prema sopstvenom telu i slobodi. Posle Sestre nisam bila spremna da napustim taj svet na adolescenciju. Imala sam osećaj da još nisam rekla sve što me zanima o odrastanju. Zato je Skateboarding Is Not for Girls došao gotovo prirodno. To nije bio pokušaj da ponovim isti film, već da nastavim da istražujem neka ista pitanja iz drugačije perspektive.

Ženski likovi mi omogućavaju da o tim temama govorim na način koji mi je blizak. Odrasla sam okružena snažnim ženama i njihove priče i humor, način na koji se nose sa svakodnevicom prirodno su postali deo mog filmskog jezika.

Ono što mi je važno jeste da moje junakinje nikada ne budu svedene na jednu osobinu ili jednu društvenu ulogu. Ne zanima me da budu ni heroji ni žrtve. Zanima me da budu ljudi. Da greše, da budu smešne, tvrdoglave, nežne, sebične, hrabre…

U Skateboarding Is Not for Girls baviš se temom ugovorenih brakova, koja i danas postoji u pojedinim zajednicama na Balkanu. Kako si pronašla ravnotežu između toga da progovoriš o važnom društvenom pitanju, a da pritom svoje junakinje ne svedeš samo na okolnosti u kojima odrastaju?

Iskreno, od samog početka mi je bilo važno da film ne bude o ugovorenim brakovima. To jeste deo stvarnosti u zajednici u kojoj se priča odvija, ali mene su mnogo više zanimali ljudi koji u toj stvarnosti žive. Kada društveni problem stavite u prvi plan, postoji opasnost da likovi postanu samo ilustracija tog problema. Ja sam želela upravo suprotno.

Adela je pre svega petnaestogodišnja devojčica. Ona pravi greške, želi da pripada, da bude viđena i da pronađe svoje mesto u svetu. Sve ono što prolazi nije jedino što je definiše.

Trudila sam se da nijedan lik ne posmatram kroz unapred donete sudove. I odrasli u filmu, koliko god donosili odluke sa kojima se možda ne slažemo, nisu jednodimenzionalni negativci. Oni su deo sistema koji se prenosi generacijama i često ni sami ne vide mogućnost drugačijeg izbora.

Mislim da filmovi mogu da otvore važna društvena pitanja upravo onda kada najpre izgrade empatiju prema svojim likovima. Mene nikada nije zanimalo da publici objasnim šta treba da misli. Mnogo mi je važnije da ih približim ljudima koje možda na prvi pogled doživljavaju kao drugačije, a da onda sami počnu da postavljaju pitanja.

Kako izgleda proces građenja poverenja sa tako mladim glumicama?

Kod rada sa mladim glumicama bilo mi je najvažnije da sačuvamo njihovu spontanost. Zato one nikada nisu dobile scenario. Nisam želela da unapred nauče tekst ili da razmišljaju kako treba da „odigraju“ scenu. Cilj je bio da pred kamerom ostanu slobodne, da reaguju instinktivno i da, koliko god je moguće, zaborave da kamera uopšte postoji.

Tokom proba razgovarali smo o situacijama, odnosima i emocijama, ali ne i o tačno napisanim dijalozima. Mnogo toga nastajalo je kroz improvizaciju. Naravno, to znači da kao reditelj morate biti spremni da odustanete od onoga što ste zamislili ako se pred vama dogodi nešto iskrenije i bolje.

U tome mi je ogromnu podršku pružila Simonida Selimović. Ona je imala možda i najteži zadatak od svih, jer je kao izuzetno iskusna profesionalna glumica morala da se prilagodi ritmu i spontanosti devojčica koje nikada ranije nisu glumile. Umesto da ih vodi ili kontroliše, potpuno im se otvorila, prihvatila improvizaciju kao deo procesa i reagovala na njih iz trenutka u trenutak. Mislim da se upravo zbog toga između njih razvila jedna veoma prirodna dinamika koja se oseća i na ekranu.

Koliko si se ti kao autorka promenila između Sisterhood i Skateboarding Is Not for Girls?

Mislim da danas mnogo više verujem procesu nego što sam verovala dok sam radila Sisterhood. Tada sam bila mlađa i imala sam potrebu da mnogo više kontrolišem stvari. Danas imam više poverenja u ljude sa kojima radim i u ono što može da se dogodi pred kamerom.

Skateboarding Is Not for Girls me je naučio strpljenju. Provela sam mnogo vremena u zajednici o kojoj film govori i vrlo brzo sam shvatila da ne mogu da dođem sa unapred spremnim odgovorima. Morala sam da slušam više nego što govorim i da dozvolim da me ljudi, mesta i situacije menjaju. Mislim da je upravo zbog toga i scenario postao drugačiji.

Promenio se i moj odnos prema glumcima. Sve više me zanima ono što ne mogu da isplaniram. Trenuci koji nastanu spontano često su iskreniji od svega što sam mogla da napišem. Ne plašim se da pustim kontrolu ako osećam da će film zbog toga postati življi.

Danas imam mnogo više poverenja u proces nego u sopstvene unapred zamišljene odgovore. Paradoksalno, upravo tada film počinje da vas iznenađuje. Mislim da je to najveća promena kroz koju sam prošla između ova dva filma.

Često govorimo o tome da je važno dati glas mladim devojkama. Ali šta misliš da odrasli najčešće ne čuju kada one pokušavaju da govore?

Mislim da odrasli često slušaju mlade devojke sa željom da im daju odgovor ili savet, umesto da ih zaista čuju. Vrlo brzo pretpostavimo da znamo kroz šta prolaze, jer smo i sami nekada imali petnaest ili šesnaest godina. Ali svet u kojem danas odrastaju nije isti kao onaj u kojem smo mi odrastali.

Ono što mene posebno zanima jeste koliko često potcenjujemo njihovu sposobnost da razumeju svet oko sebe. Odrasli ponekad misle da ih štite tako što umanjuju njihove strahove, dileme ili želje. A zapravo ih time često uče da sumnjaju u sopstveni glas.

Mislim da mlade devojke ne traže od nas da rešimo njihove probleme. Mnogo češće žele da ih neko shvati ozbiljno. Da im poveruje. Da ih sasluša bez osuđivanja i bez pretpostavke da će „to proći“. Mislim da upravo tu odrasli najčešće zakažu.

Da li osećaš da se na Balkanu konačno pojavljuje generacija autorki koja menja način na koji se žene prikazuju na filmu?

Mislim da se danas pojavljuje sve više autorki koje donose veoma različite glasove i to mi je možda najvažnija promena. Ne mislim da postoji jedan „ženski pogled“, niti da žene snimaju iste filmove. Naprotiv, čini mi se da je danas zanimljivo upravo to što postoji mnogo različitih autorskih senzibiliteta.

Ono što možda jeste zajedničko jeste da sve manje osećamo potrebu da ženske likove objašnjavamo ili opravdavamo. Dozvoljavamo im da imaju mane, da greše, da budu smešne, tvrdoglave, čak i potpuno nesimpatične. Mislim da je to važno, jer muškim likovima je ta sloboda u filmu oduvek bila dozvoljena.

Istovremeno, mislim da je pred nama još mnogo posla. Ne samo kada je reč o tome ko snima filmove, već i o tome kakve priče biramo da pričamo i iz čije perspektive ih posmatramo. Volela bih da dođemo do trenutka kada više nećemo govoriti o „ženskom filmu“ ili „ženskoj perspektivi“, već jednostavno o dobrim autorima i dobrim filmovima.