Journal intervju: Dan Grabnar o filmu „Komšija“ i trenutku u kojem umetnost postaje dijalog sa stvarnošću

Znate onu rečenicu da na mladima svet ostaje? Poslednjih nekoliko godina deluje kao da ju je upravo nova generacija u regionu pretvorila u stvarnost. Dok su studenti izlazili na ulice i pokazivali šta znači istrajnost, solidarnost i borba za sopstvena uverenja, istovremeno su se pojavili i mladi autori koji su odlučili da kameru usmere ka temama o kojima se dugo ćutalo.

Među njima je i Dan Grabnar, student Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu, čiji kratki igrani film Komšija kroz priču o policajcu koji tokom intervencije prepoznaje mladića kojeg upravo privodi otvara pitanja odgovornosti, savesti i granice između profesionalne dužnosti i ličnog morala.

Film ne pokušava da ponudi jednostavne odgovore niti da zauzme stranu. Umesto toga, bavi se posledicama nasilja, teretom sistema i trenutkom u kojem uniforma prestaje da bude štit od lične odgovornosti. Upravo zato njegova tema odjekuje mnogo šire od lokalnog konteksta, posebno u regionu koji je prethodnih godina više puta svedočio snimcima policijske brutalnosti, najpre na društvenim mrežama, a potom i u javnim debatama.

Da je reč o jednom od najzanimljivijih novih glasova regionalnog filma potvrđuje i činjenica da će Komšija svoju svetsku premijeru imati u Takmičarskom programu za studentski kratki film 32. Sarajevo Film Festivala, gde je u konkurenciju uvršten među svega jedanaest ostvarenja iz regiona. U obrazloženju programa istaknuto je da ovogodišnja selekcija okuplja autore koji složene izazove današnjice ne posmatraju sa distance, već ih neposredno žive, zbog čega njihovi filmovi donose autentične i hrabre perspektive.

Uoči svetske premijere u Sarajevu razgovarali smo sa Danom Grabnarom o tome kako je nastao Komšija, koliko je izazovno baviti se temom policijskog nasilja u trenutku kada je ona i dalje bolna i aktuelna, gde je granica između lične priče i društvenog komentara, ali i šta za jednog mladog autora znači selekcija na festivalu koji je decenijama jedno od najvažnijih mesta susreta regionalne kinematografije.

Za početak, čestitam na Sarajevu. Kakav je bio osećaj kada si saznao da je Komšija ušao u takmičarski program? Da li ti je to promenilo pogled na film koji si napravio?

Hvala! Sarajevo se među studentima filma, pogotovo na FDU, smatra jednom od najvažnijih prekretnica i velikim priznanjem za dobar film. Ima jednu od najboljih studentskih selekcija među najznačajnijim svetskim festivalima. Jesam srećan što ćemo imati premijeru tamo, ali i samo to što smo film snimili predstavlja veliki uspeh. Sa produkcijske strane bio je ogroman poduhvat. Scene protesta u filmu su u potpunosti režirane sa ogromnim brojem statista i nismo se oslanjali na arhivske snimke kao nadomestak za nemogućnost izvođenja velikih scena. U 2026. uslovi za rad na filmu u Srbiji, zbog ukinutih sredstava za kulturu, jezivi su, pogotovo kada je reč o studentskim filmovima. Neizmerno sam zahvalan svim ljudima koji su nam izašli u susret, posebno zborovima i kolegama sa FDU. Komšija je kolektivni uspeh, bio ili ne bio na festivalima.

Komšija dolazi na Sarajevo Film Festival u trenutku kada je tema policijskog nasilja u regionu posebno osetljiva. Koliko je bilo izazovno baviti se temom koja je i dalje toliko prisutna u svakodnevnom životu?

Od početka je postojao strah da će se u proces pravljenja filma koji se bavi policijskom brutalnošću umešati organi reda i mira. Tema je, kao što ste rekli, vrlo osetljiva, ali upravo zato mora da se o njoj priča, da se prave filmovi i da se te stvari ne zaborave, kako bi ljudi dublje razumeli ono što se dešava oko njih. Tokom cele prošle godine društvene mreže svakodnevno su bile preplavljene snimcima policijskog nasilja, pogotovo nakon događaja u Valjevu u avgustu. U jednom trenutku moj mozak se zasitio tih snimaka i prestao sam da reagujem na njih. Počeo sam da ih potiskujem i prihvatio ih kao svakodnevicu. Ali to ne smemo da dopustimo. Upravo zato sam odlučio da napravim ovaj film, jer kroz stvaranje filma meditiramo, preispitujemo, kritikujemo i procesuiramo svet koji nas okružuje.

Kako je Milan Marić postao deo ovog projekta? Da li si njega imao na umu dok si pisao ili se to dogodilo kasnije?

Poznati glumci često prihvataju da rade na studentskim filmovima ukoliko im to njihov posao dozvoli. Imao sam sreću da je Milan u tom trenutku bio slobodan, ali pre svega mu se dopao scenario i prepoznao je potencijal glavnog lika. Znao sam da mi je za ulogu pripadnika žandarmerije potreban glumac koji je fizički spreman, ali koji u sebi nosi i određenu ambivalenciju. Milan je odličan glumac i odmah je razumeo šta radimo.

Štaviše, mnogo je doprineo razvoju scenarija i zajedno smo pronašli dramski luk kroz koji prolazi njegov lik. Držali smo se toga da tragamo za istinom, a ne da ulepšavamo realnost zarad katarze gledaoca. Takođe bih voleo da spomenem kolegu sa fakulteta, mladog glumca Arsenija Arsića, koji je izvrsno tumačio Marka. Ono kroz šta prolazi Marko nije daleko od onoga kroz šta su prolazili Arsenije i mnogi drugi studenti koji su učestvovali u filmu, pa je zato to bilo posebno intimno, ali i teško iskustvo.

Čini mi se da mladi autori danas mnogo direktnije govore o društvenim temama nego prethodne generacije. Imaš li utisak da vaša generacija više nema luksuz da pravi filmove koji ignorišu stvarnost?

Posle svega što se desilo u prethodnih godinu i po dana, prosto nisam mogao da napravim film ni o čemu drugom. Ovo je prvi film sa FDU koji se bavi protestima i nadam se da će pokrenuti talas filmova koji se bave sadašnjošću. Ipak, pravljenje aktuelnog filma je mač sa dve oštrice. Ljudi su mnogo kritičniji, jer se relevantne teme često eksploatišu kroz zanatski loše filmove koji nemaju univerzalnu vrednost. Mislim da je dobro što su ljudi oštriji, jer je ovo film koji će putovati svetom i predstavljati realnost Srbije. Ako su stvari u njemu netačne ili nategnute, to je nepravedno prema društvu. Verujem da Komšija na zreo način obrađuje temu policijskog nasilja i moralne dileme, ali neka o tome na kraju presude gledaoci.

Dok si radio film, da li si u nekom trenutku promenio mišljenje o policajcu kojeg si napisao?

Sve manje sam uspevao da ga opravdavam. Krenuo sam od prilično utopične priče o mogućnosti promene, a danas je film mnogo mračniji, ali upravo zato i istinitiji. Perspektiva iz koje je film ispričan veoma je važna, jer pratimo policajca, dok su film napravili studenti, glavni „neprijatelji“ u 2026. godini. Na kraju, svi smo ljudi i svako ima svoje razloge zbog kojih radi određene stvari u životu. Važno je razumeti tu perspektivu, ali ne i opravdavati je. Verujem da je zadatak za Milana bio još teži, jer je morao da uđe u mrak tog lika mnogo dublje nego ja, koji ipak imam određenu distancu i moram da sagledavam stvari objektivnije. Bio sam svestan opasnosti koje nosi film sa antiherojem, ali mislim da smo napravili dobar i efektan film.

Sarajevo Film Festival često je bio mesto gde su regionalni autori prvi put otvarali politički i društveno važne teme. Šta za tebe znači to što upravo tamo „Komšija” ima svetsku premijeru?

Iako smo studenti FDU, naša ekipa je regionalna. Ja dolazim iz Slovenije, snimatelj je iz Severne Makedonije, scenarista iz Hrvatske, dok su ostali odavde. Ali to su pitanja koja se ne tiču samo državljana Srbije ili nas studenata FDU, već čovečanstva. Policijsko nasilje postoji u svim zemljama sveta i upravo zato, govoreći jednu lokalnu priču, komuniciramo sa celim svetom, a posebno sa regionom.

Smatram da je Sarajevski festival mesto slobodnih mislilaca i filmova koji se za tu slobodu, na ovaj ili onaj način, bore. Nadam se da će film privući pažnju i šire u svetu, jer govori o statusu kvo i situaciji koja sutra može da se desi bilo kome. Granica između fikcije i fakcije je veoma tanka. Posebno mi je drago što će na Sarajevskom festivalu biti više filmova sa FDU, što potvrđuje da je to izuzetno relevantan fakultet u globalnom smislu i da je glasove koji dolaze odavde vredno saslušati.