Long Read: Odgledala sam seriju „SRAM“ i evo zbog čega je must-watch za svaku generaciju
Kada ste poslednji put osetili sram? Ne onaj usputni, već onaj koji vas na trenutak zaustavi. Kada postanete previše svesni sebe, svojih reči i svog mesta u prostoru. Taj osećaj najčešće vezujem za period srednje škole i ranog fakulteta, kada je sve delovalo intenzivnije nego što zapravo jeste, a svaka sitnica imala težinu mnogo veću nego danas.
Dok su mnogi u to vreme bindžovali Game of Thrones, ja sam sate provodila na Tumblr-u i Google Drive linkovima gledajući SKAM. Ta norveška serija o tinejdžerima bila je drugačija od svega što se tada nudilo. Bez ulepšavanja, bez dramatizacije, sa likovima koji su delovali stvarno, sa svim svojim nesigurnostima, greškama i pokušajima da pronađu sebe. Svaka sezona fokusirana je na jednog člana iz grupe prijatelja, ali ono što ostaje konstantno jeste osećaj da gledate jedan isti svet koji se menja zajedno sa njima.
Nakon velikog globalnog uspeha dogodile su se razne adaptacije serije SKAM, ali ni jednu od njih nisam odgledala. Smatrala sam da ni jedna adaptacija ne može da bude dovoljno dobra kao originalna verija. Međutim godinama kasnije, pojavila se hrvatska apdatacija i tako je moja opsesija serijom SRAM počela. Mislila sam da znam šta me čeka. Ispostavilo se da nisam.
PRVA SEZONA
Prva sezona prati Evu i njen odnos sa Jakovom, ali zapravo govori o mnogo univerzalnijem iskustvu, o onom trenutku kada počinjemo da gubimo sebe pokušavajući da zadržimo nekoga drugog. Njihov odnos nije dramatičan na prvi pogled. Nema jasnih lomova, ali postoji konstantna tiha nelagoda. Ona vrsta nesigurnosti zbog koje počinjete da preispitujete sopstvene reakcije i granice. Ono što ovu priču čini posebno uverljivom jeste činjenica da niko nije pojednostavljen – ni Eva, ni Jakov. Umesto toga, dobijamo nijansiran prikaz odnosa u kojem ljubav i nesigurnost postoje paralelno.
Gledajući iz ove perspektive, Evu je teško osuđivati. Mnogo je lakše razumeti je. Način na koji je njena ljubavna dinamika bila prikazana pre deset godina me tada nije ni najmanje dotakla, naprotiv, imala sam određeni otpor prema njenom liku i odlukama koje donosi. Danas, iz perspektive tridesetogodišnjakinje koja se i sama u nekim trenucima života našla u sličnim odnosima, Eva mi postaje jedan od najbližih i najrazumljivijih likova.
Dok sam gledala, paralelno sam delila utiske sa drugaricom, jer sam imala potrebu da naglas izgovorim koliko je njen lik ovde pažljivo i slojevito postavljen. Pre svega sam se poistovetila sa njenim ponašanjem, sa tim tihim pristajanjem na tuđe mane, sa opravdavanjem Jakovljevih postupaka, njegovog detinjastog ponašanja i narativa kojim je ubeđuje da joj je on jedini oslonac, iako je jasno da to nije istina.
U nekoliko navrata imala sam gotovo instinktivnu potrebu da uđem u ekran, da je zagrlim i kažem da nije problem u njoj. Da nije previše, niti toksična, već samo neko ko pokušava da voli i razume. Jer vrlo često se desi da nas upravo takvi odnosi ubede da je problem u nama, dok je realnost zapravo mnogo kompleksnija.
DRUGA SEZONA
U drugoj sezoni fokus prelazi na Noru, lik koji na prvi pogled deluje kao potpuna suprotnost. Samouverena, artikulisana i jasnih stavova, Nora deluje kao neko ko ima kontrolu nad sobom i svojim izborima. Međutim, njen odnos sa Rokom otvara prostor za nešto komplikovanije – za sukob između onoga što znamo da je ispravno i onoga što osećamo.
Upravo u tom raskoraku sezona dobija svoju težinu. Nora nije idealizovana figura, već osoba čije odluke nisu uvek dosledne njenim principima, što je čini bližom i realnijom. Serija ovde ne nudi odgovore niti pokušava da moralizuje, već ostavlja prostor da gledalac sam razume situacije koje prepoznaje.
Njen odnos sa Rokom vratio me je pravo u tinejdžerske dane. U onaj osećaj leptirića u stomaku i iznenadnog crvenila koje ne možeš da kontrolišeš. Iako je na prvu lako osuditi njene postupke, posebno činjenicu da je prešla granicu prema najboljoj drugarici i uradila nešto što se ne radi, iz ove perspektive stvari deluju više nijansirane. Teško je u tome videti lošu nameru. Pre svega je reč o emociji koja se desila, mimo plana i očekivanja. Srce, na kraju, retko kada bira racionalno.
Možda mi je zato i najviše žao što sa završetkom druge sezone gubimo jasniji uvid u nastavak tog odnosa. Kao neko ko je uvek blago romantičan, potajno sam se nadala da će njihova priča ipak biti propraćena malo više kroz treću sezonu. Na kraju dana, svi znamo kako se većina srednjoškolskih ljubavi završi, ali možda upravo u toj prolaznosti i neznanju leži deo njihove lepote.
TREĆA SEZONA
Treća sezona donosi najintimniji i najtiši deo priče, pomerajući fokus ka unutrašnjem svetu lika. Kroz Lovra i njegov odnos sa Ivanom, serija se bavi temama identiteta, prihvatanja i lične istine, ali bez potrebe da ih eksplicitno objašnjava. Narativ je suptilan, često se oslonja na tišinu, poglede i neizgovorene rečenice. Upravo ta suzdržanost daje sezoni dodatnu snagu. Emocije nisu naglašene, ali su prisutne u svakom kadru. Odnos koji se razvija nije idealizovan, već prikazan kao proces, sa svim nesigurnostima koje nosi. U poređenju sa prethodnim sezonama, ova mi je najzaokruženije, kao prirodan korak u razvoju priče.
Ljubav između njih dvojice, prikazana na izuzetno intiman i suptilan način, jeste ono što me je u ovoj sezoni najviše osvojilo. Sa sigurnošću mogu da kažem da mi je upravo ova sezona ostavila najjači utisak. Možda i zato što je poslednja koju imamo za sada, ali i zato što nosi posebnu težinu.
Posebno je važno što je jedan ovakav odnos prvi put prikazan na balkanskoj nacionalnoj televiziji na način koji ne podrazumeva senzacionalizam, već razumevanje, transparentnost i prihvatanje. Negde duboko verujem da je ova sezona nekome pomogla, da se prepozna, da se oseti viđeno i da shvati da je u redu voleti koga želiš, bez osećaja srama.
SOUNDTRACK
Posebno mesto u celom doživljaju ima muzika. Soundtrack ne funkcioniše samo kao pozadina, već kao integralni deo atmosfere. Pažljivo biran i uvek u funkciji emocije scene. Kao neko ko je još u vreme SKAM-a slušao KUKU$, trenutak kada sam čula Hiljson Mandela u SRAM-u bio je gotovo lični detalj. Još jedna potvrda koliko serija razume kontekst u kojem nastaje.
Na kraju, SRAM nije samo još jedna verzija SKAM-a. Ono što je izdvaja jeste osećaj prepoznavanja, ne konkretnih situacija, već emocija koje su univerzalne. Nesigurnost, potreba za pripadanjem, preispitivanje sopstvenih izbora. Sve ono što možda danas deluje daleko, ali je u jednom trenutku bilo svakodnevno.
I možda je baš zato ova serija toliko efektna, jer ne pokušava da bude velika, već tačna.
