Hristina Popović o „Virusu patološke dobrote“: „Neke srednjovekovne mehanizme samo smo prilagodili tehnologiji“

Posle prvih nekoliko minuta pomislila sam kako nisam fan naučnofantastičnih filmova. Ne dopada mi se ideja prelaska u neki imaginarijum u kojem je sve moguće, a ništa nije stvarno. Terminator po naški. Nisam, međutim, mogla ni da zamislim da će imaginarijum koji Luka Radivojević pokušava da proda Zorki Vasiljević biti naša stvarnost. Zaista naša. Savršeno inscenirana, teško razumljiva i gotovo neprihvatljiva.

Radnja se odvija u 1983. godini u kojoj živi izvesna Zorka čiji lik tumači genijalna Hristina Popović. Jednog dana joj se u stanu pojavljuje čovek iz budućnosti koji objašnjava da je došao vremeplovom iz 2031. godine. Važno je, međutim, da ovim filmom rukujete pažljivo i da ga konzumirate isključivo na recept. Nije za sve. Nije pitak. I verovatno nije ni zamišljen da bude. Iz naše perspektive, savremenog gledaoca, Lukina budućnost na prvi pogled zvuči sasvim korektno. Poznato. Zorka je, međutim, ne prihvata. „Ta tvoja budućnost zvuči kao srednji vek“, govori. I zaista, kada tu budućnost rastavimo na polinome, na one matematičke izraze koje niko nije zapamtio, i pokušamo da izračunamo šta se zapravo dogodilo, ispostavlja se da nema greške. Zorka je dobila tačan broj. Mi smo ti koji nismo razumeli zadatak. Možda je problem u tome što smo odavno prestali da tražimo tačno rešenje. Promenili smo jezik, proširili, osavremenili. Ubedili smo sebe da nas novi diskursi vode ka boljoj budućnosti. Da smo napredniji, osvešćeniji, tolerantniji, pametniji. Pokorno smo klimnuli glavom na sve što je umotano u ukrasni papir i predstavljeno kao novo.

A možda smo samo zaboravili da pitamo čemu to služi.

Nismo se zapitali da li nam je ta budućnost zaista potrebna. Nismo rekli: Nisi ovo dobro smislio. Umesto toga, prihvatili smo pretpostavku da je svako novo nužno i bolje. Kao da se vreme samo po sebi kreće u pravom smeru, kao da budućnost nema mogućnost da bude opskurnija od prošlosti. U srednjem veku je neznanje bilo blago, a mi njime trgujemo veoma dobro.

Film reditelja Predraga Ličine Virus patološke dobrote premijerno je prikazan na 32. Sarajevo Film Festivalu, a tim povodom razgovarala sam sa Hristinom Popović o Zorkinoj ekscentričnosti, vremenu u kojem je odrasla, ličnim iskustvima koja je unela u lik, ali i o neobičnom, gotovo pozorišnom načinu na koji je film sniman.

Kako ste doživeli Zorku Vasiljević kada ste prvi put pročitali scenario?

Zorka me je odmah kupila jer je puna kontradikcija. Profesorka srpsko-hrvatskog jezika u Zagrebu 1983. godine, žena sa vrlo jasnim prosvetiteljskim pozivom, a istovremeno prilično ekscentrična, svoja, sluša Bowieja i očigledno živi u nekom sopstvenom ritmu. I taman kada pomislite da ste shvatili ko je ona i u kakvom svetu živi, u njenom stanu se pojavi muškarac iz budućnosti. Go!
Tu je scenario mene potpuno dobio. Jer Zorka odjednom više nije samo žena iz 1983. koja pokušava da razume jednu nemoguću situaciju već kroz tog čoveka ona, na neki način, dobija priliku da zaviri u svet koji tek treba da dođe. A šta će tamo saznati, i šta će to uraditi njenom vrlo uređenom sistemu vrednosti, mislim da je mnogo lepše da publika otkrije u bioskopu.

Kako ste se spremali za ulogu? Šta vam je bilo najizazovnije?

Zorka je zapravo prilično zahtevan lik za igranje jer veliki deo priče saznajemo od mog partnera, dok je ona ta koja postavlja pitanja i sluša odgovore. A glumački je ponekad to mnogo teže, jer moraš da pronađeš šta se u njoj menja sa svakom novom informacijom. Pitanje nikada nije samo pitanje. Iza njega su sumnja, radoznalost, strah, neverica, potreba da proveri čoveka preko puta sebe ili pokušaj da sačuva sopstvenu predstavu o svetu. Ako toga nema, vrlo lako postaneš samo neko ko partneru dodaje replike da bi on mogao da ispriča priču.

Meni je zato najveći izazov bio da Zorka, i dok ćuti, ostane aktivan učesnik scene. Da se vidi da ona ne prima samo informacije, već ih neprestano promišlja, meri, odbacuje, prihvata i da je ono što čuje polako menja.

U jednom trenutku Zorka kaže da budućnost zvuči kao srednji vek, nadovezujući se na to i zanimljivim citatom. Da li se slažete sa njenim zaključkom i u kojoj meri prepoznajete sopstveni pogled na budućnost (našu sadašnjost) u onome što govori?

Slažem se sa Zorkom, samo što smo neke srednjovekovne mehanizme prilagodili tehnologiji. Umesto inkvizicije, danas imamo društvene mreže i ogroman broj ljudi kojima je omogućeno da javno prosuđuju o svemu, pa čak i o tuđem zdravlju, životu ili telu, bez ikakvog znanja, stručnosti ili odgovornosti za izgovoreno. Za mene je prosuđivanje isto što i mržnja, jer ljubav i prosuđivanje ne mogu istovremeno da koegzistiraju. Internet je tu vrstu govora neverovatno demokratizovao. Posebno je opasno to što ljudi bez ikakvog kredibiliteta za temu o kojoj govore danas imaju moć da kreiraju javno mnjenje tako što će istu tvrdnju ponoviti dovoljno puta.

I kada kažem anonimusi, ne mislim na ljude koji nisu poznati, već na one koji nemaju ni znanje, ni stručnost, ni kredibilitet, ni legitimitet da govore o određenim temama. Problem nije u tome ko govori, već na osnovu čega govori. A mi smo opasno zamaglili granicu između mišljenja i znanja. I tu mi naša sadašnjost zaista zazvuči kao srednji vek. Ne zato što nam znanje nije dostupno, naprotiv, nikada ga nismo imali više, već zato što smo autoritet znanja i stručnosti počeli da izjednačavamo sa autoritetom nečijeg mišljenja.

Postoji zanimljiva scena u kojoj Luka Radivojević objašnjava Zorki da sada postoje različiti jezici. Ona to ne prihvata, ne činiji joj se kao da je takva budućnost moguća. Kako Vi tumačite njen stav?

Meni je potpuno logično što Zorka to ne može da shvati. Profesorka je hrvatsko-srpskog jezika, a čovek iz budućnosti joj saopštava da će jednog dana ljudi koji govore istim jezikom tvrditi da govore različitim jezicima. Pa ko bi mu poverovao? U međuvremenu smo promenili države, granice, zastave, imena jezika i napravili čitavu administraciju razlika. Samo smo prevideli jedan mali problem – i dalje se razumemo.

Da li biste Vi poverovali u priču iz budućnosti Luke Radivojevića?

Ne. Pogotovo što postoji jedan trenutak koji mi je možda i najgenijalniji u filmu, ali ne bih da ga spojlujem. Luka joj opisuje jedan televizijski format koji će naša budućnost smisliti, a Zorka, potpuno zgranuta, zaključuje da je to možda najbolesnija stvar za koju je ikada čula. I ono što mi je fantastično jeste što je potpuno razumem. Jer kada neko iz perspektive 1983. godine prepriča kao ideju nešto što mi danas prihvatamo kao sasvim normalan deo stvarnosti, onda to konačno i drugima zazvuči potpuno sumanuto.

Ko bude gledao film, odmah će znati na koju scenu mislim. A možda će se posle nje zapitati koliko bi još stvari iz naše svakodnevice zvučalo potpuno neverovatno kada bismo morali da ih objasnimo nekome iz 1983. godine.

Šta je sledeće na čemu radite i postoji li nešto čemu se posebno radujete u narednom periodu?

Kada mi je dosadilo da čekam da li će neko da me pozove i ponudi mi posao, sa 130 kilograma i 140 dinara u džepu napravila sam autobiografski komedi šou Dobro sam ispala! Šta mi fali?, koji je postao jedan od najvećih regionalnih pozorišnih hitova. Danas ne bih ni samu sebe prosuđivala zbog toga kako sam dospela u tu situaciju. Mnogo mi je zanimljivije ono što sam iz nje naučila – da moja realnost više ne kreira moje izbore, već da moji izbori kreiraju moju realnost. Neke okolnosti ne možemo da kontrolišemo, ali možemo da biramo šta ćemo sa njima. Kada sam to zaista razumela, uspela sam da isti princip primenim na posao, telo i finansije i da za relativno kratko vreme svoj život približim onome kako sam želela da izgleda.

Sada želim da od svega što sam na tom putu naučila napravim nešto što može da bude korisno i drugim ljudima i da im ponudim alate koje sam i sama koristila tokom te poslovne, životne i telesne transformacije. Ne kao obećanje da će isti put ili isti alati funkcionisati za svakoga, već kao mali doprinos tome da svako pronađe i kreira svoj. Polako sam počela da radim i na novoj predstavi, koja se bavi jednom veoma aktuelnom temom na globalnom nivou.

Foto: IMDB