Tri žene & tri priče: Hana Selimović, Jovana Stojiljković i Jana Milosavljević o filmskom ostvarenju „Yugo Florida”

Yugo Florida je film koji je svaku osobu u publici rasplakao, nasmejao i naterao da se susretnu sa nekim delom sebe. Gledala sam ga sa bliskom prijateljicom koja je pre mnogo godina izgubila oca, neizmenično smo se hvatale za ruke tokom scena koje su je posebno pogađale. Obe smo izašle iz bioskopa pod utiskom ovog snažnog filmskog ostvarenja od Vladimira Tagića – njegov dugometražni prvenac.

Film govori svojim posebnim jezikom, a pored glavnih likova Zorana i Vese, to se najbolje vidi kroz uloge koje tumače Hana Selimović, Jovana Stojiljković i Jana Milosavljević. Svaka tumači ulogu koja na neki način predstavlja ključan motiv u filmu i svoje scene igraju izuzetno moćno, ostavljajući publiku nadahnutom pored takve iskrenosti na ekranu.

Za Journal smo razgovarale o filmu o jednom muškarcu iz potpuno nove perspektive, o glumi koja ih pokreće i o tome zbog čega svi pronalaze delove sebe u Yugo Floridi.

J _ 01 U Yugo Floridi tumačiš Tamaru – lik koji ne deluje samo kao katalizator Zoranu da se suoči sa svojim postupcima i odraste, već je potpuno svoja i izvan njegove uloge. Šta te privuklo kod njenog lika?

Hana: Vlada Tagić i ja imamo davnašnju želju o zajedničkoj saradnji, tako da za mene kao i obično u poslu nisu toliko presudne uloge, u smislu onoga što stoji na papiru, koliko autori i saradnici, odnosno ljudi sa kojima će u zajedničkoj razmeni nastati neka stvar. Tako da nisam razmišljala ni jedne sekunde da li ću igrati u Vladinom filmu i isto će biti i svaki sledeći put kada me bude pozvao. 

Drago mi je da je utisak o Tamari, pa i svim ženskim likovima takav da su dobile svoj autonomni prostor u jednom relativno malom okviru, iako je u ovakom filmu bilo zadovoljstvo da budeš, u pravom smislu te reči, supporting role, da bi se desila onakva uloga kakvu je Andrija napravio.

J _ 02 Kako si se pripremala za ulogu Tamare? Postoji i posebno intimna ljubavna scena sa Andrijom koji je usko kadriran i gotovo voajeristički za gledaoce. Kako se mentalno pripremate za snimanje te vrste?

Hana: Pripremali smo se za ceo film razgovarajući dosta, jer je prilično izazovno jedan odnos sa celokupnom njegovom istorijom spakovati u nekoliko scena, a da ne objašnjavamo, ne dociramo i ne prepričavamo. 

Što se tiče scene seksa, ne bih to naročito mistifikovala. To je prikaz dela odnosa, kao i svaka druga scena u tom filmu. Uslovi na ovom filmu su bili uvek najljubavniji i sa najvećim mogućim uvažavanjem svakog člana ekipe i prirode njegovog posla. Tako je bilo i ovde, znali smo šta je nekakav osnovni ton scene koji želimo da postignemo, odnosno znali smo šta je njeno značenje. Baš sam zadovoljna time kako je ona ispala istinita, tužna i erotizovana na jedan divan, običan, ljudski način. Bez ikakve pretencioznosti.

J _ 03 Zbog čega je na našoj kinematografskoj sceni retko videti ženske likove koji nisu samo tu da posluže muškom liku u svom putu i razvoju?

Hana: U ovom filmu ženski likovi na neki način upravo tome i služe, ali u tome nema ništa pogrešno. One nisu neki zgodan ukras ili stereotip. One su vrlo precizno definisane osobe. Ali one jesu tu da pomognu da se ispriča priča o jednom muškarcu. I to je sasvim u redu.

Ono što pretpostavljam da pitate je vezano za situacije kada žene služe kao nekakav dobar sat na ruci glavnog junak – muževnog, zajebanog i sa stisnutim očima zamišljenog muškarca u velikim problemima, kriminalne prirode. Mislim da je to pitanje autorske krize, kulturoloških narativa koji centriraju uvek i samo muškarce, ali na jedan poseban, uglavnom idiotizovani mačo način. To ima veze sa našim nasleđem, onime što mi nazivamo tradicijom, sa dominacijom patrijarhata u gotovo svim segmentima ovog društva. 

Ovo je film o muškarcu, i nizu njegovih odnosa, ali iz jedne sasvim drugačije perspektive. Iz perspektive usamljenosti, slabosti, nemoći. Želje da svoj život usmeri u nekom pravcu koji barem malo liči na smislen. Dakle on se ne bavi očekivanim rodnim ulogama ili onome kako Srbi obično vole da vide muškarca ili ženu na filmu. On se bavi ljudima onakvima kakvi oni zaista jesu.

J _ 04 Da li postoji jedna uloga ili film koji su te motivisali da počneš da se baviš glumom i pokrenuli taj drive u tebi?

Hana: Moja mama je radila u knjižari u Jugoslovenskoj kinoteci. Posle škole sam provodila ceo dan kod nje gledajući filmove. Ima ih baš mnogo koje doživljavam kao nešto zbog čega sam se nepovratno zaljubila u film. Ali prvi koji sam gledala u životu, u bioskopu, bio je Prohujalo sa vihorom.

J _ 05 Zbog čega se svi, na neki način, mogu pronaći u ovom filmu?

Hana: Zato što smo svi ili izgubili, ili ćemo izgubiti roditelja. Zato što živimo u zemlji u kojoj je nega bolesnog člana porodice ne samo emotivni i životni izazov koji nadmašuje svačije kapacitete, nego smo još izloženi i sistemskim neuslovima koji taj i takav trenutak u životu čine doslovno nemogućim i nerečivim. Zato što je odrastanje strašno bolna i neprijatna činjenica i na kraju zato što smo svi, zapravo, strašno usamljeni.

J _ 01 U Yugo Floridi si se našla u ulozi naizgled vedre medicinske sestre na privatnoj klinici. Zanimljiv je kontrast koliko se trudi da bude otpimistična i pozitivna u okruženju koji je sve samo ne to – šta ti je bilo zanimljivo kod njenog lika i kako si se pripremila za ovu ulogu?

Jovana: Ovaj film je meni značajan pre svega sto je delo Vlade Tagića, reditelja koga dugo poznajem, sa kojim sam radila dosta projekata ali i seriju Jutro će promeniti sve, koja nam je svima posebno važna. Samim tim mi je izuzetno bilo drago da budem deo i njegovog prvog filma. Iskreno, nije mi bilo važno koja uloga je u pitanju, ili zadatak, više uzbuđenje i radost da sam deo ove priče koja je inspirisana njegovim životom. 

Dunja je medicinska sestra u privatnoj bolnici – važno je bilo da ne bude karikatura, već samo devojka koja radi svoj posao najbolje sto može. Iako smo svi svesni da privatne klinike pružaju pomoć i podršku teško obolelima, a pre svega da imaju gde da budu smešteni pod terapijom, opet sve to jako puno i košta. Ipak, u ovom filmu je najlepše i najdublje opisan taj odnos sina i tate koji odlazi i to kako se često u ovakvim životnim situacijama zamene uloge roditelj – dete. Potresan, nežan i duhovit film.

J _ 02 Od Jutro će promeniti sve do Yugo Floride ove godine si imala bezbroj fantastičnih uloga. Koja je konstanta za kojom tragaš u svakom projektu na kome radiš?

Jovana: Hvala. Trudim se uvek da biram srcem i da idem do kraja u svemu što radim. Ipak, najvažnije je ko su ljudi sa kojima sarađujem. Kada se napravi dobra ekipa, koja jasno zna šta želi i koju priču će da ispriča, onda i te pojedinačne uloge budu primećene i dobre. Ali eto, to me je nekako uvek vodilo najviše. Dobra priča i saradnici. Volim disciplinu, kada osetim da su ljudi vredni i se daju, i kada su dobro pripremljeni. To je konstanta koju pre svega od sebe tražim.

J _ 03 Rekla bih da je naša kinematografska scena jača nego ikad. Koji bi savremeni regionalni film svakome preporučila da pogledaju?

Jovana: U ovom trenutku definitvno – Yugo Florida!

J _ 04 Zbog čega se, po tebi, publika pronalazi u ovom filmu?

Jovana: Istinit i iskren film. Film u kome je prepoznatljiva svakodnevnica koja je baš takva poput one Zoranove u filmu. Usamljenost, bespomoćnost u bolesti, traženje puta u bezizlazu, a opet i humor najboljih prijatelja, bivše ljubavi koje su i dalje tu, ali i olakšanje, mir i sveprisutna nada u bolje sutra.  

Mislim da se u ovoj priči mogu pronaći skoro sv. Nešto je što nam je jako poznato, da li u sopstvenom iskustvu ili neposrednom okruženju. Za svaku preporuku. Poseban akcenat je i dobra muzika u filmu. Ali pored svega toga, ja sam uvek za to da se podrži domaći film! Trk u bioskope.

J _ 01 U Yugo Floridi tumačiš Emu koja predstavlja jednu od suštinskih tema filma, usamljenost i potreba za konekcijom. Zbog čega te privukla ova uloga?

Jana: Privukla me je njena hrabrost da bude svoja u svakom trenutku. Slomljena, izgubljena i usamljena, ali spremna da izgovori ono sto je muči pred kamerom, pred celim svetom, što ja nikada ne bih mogla. Fascinira me njena sposobnost da bude autentična čak i kada može da ispadne smešna, kao kad se zaljubi u nekog čije lice nije ni videla. 

Njena iskrenost nije rezervisana za sigurnost doma ili za prijatelje, već je ispoljava i u jednom složenom okruženju. Ta kombinacija krhkosti i hrabrosti, ranjivosti i autentičnosti, čini ulogu bogatom i zahtevnom.

J _ 02 Kako bi opisala Emu – njene želje, potrebe i unutrašnje borbe?

Jana: Ema je mlada žena koja ulazi u rijaliti kao u prostor za afirmaciju, a otkriva da je to okruženje u kojem se oseća najudaljenije od sebe. U tom paradoksu u kom si izložen, a nevidljiv, sreće glavnog junaka. Njena usamljenost nije samo socijalna nego i identitetska, i to ih intuitivno povezuje. Ona je na neki način spoljašnja manifestacija svega što glavni lik, Zoran, nosi u sebi. Ogledalo njegove unutrašnje borbe.

J _ 03 Tokom građenja svoje karijere, koji je najveći izazov koji si morala da prebrodiš? I koji je bio trenutak kada si počela da osećaš da se trud isplaćuje?

Jana: Najveći izazovi u glumačkoj karijeri nisu vezani za jedan konkretan trenutak, već su stalni. Ipak, rekla bih da je najteži period onaj koji dolazi nakon završetka studija jer si odjednom prepušten sebi. Nesiguran, sa mnogo sumnji, u stalnoj borbi za osnovne uslove za život i rad. To su godine u kojima učiš strpljenje, izdržljivost i veru u sopstveni poziv. 

Trud se ne isplati odmah, i ne na način na koji očekuješ. Tek mnogo kasnije sam osetila da se sve isplatilo, ali ne kroz neki veliki preokret, već kroz male pomake. Nove prilike, poverenje reditelja, ponovne pozive. To su meni bili mali, ali važni znaci da sam opstala i da idem napred.

J _ 04 Koja je tvoja uloga iz snova?

Jana: Uloga iz snova za mene nije jedan konkretan lik, već tip uloga. Privlače me slojeviti ženski likovi koji nisu samo dramska funkcija u priči, već kompletne, kontradiktorne, žive osobe. Zanimaju me uloge koje imaju društvenu težinu, koje otvaraju teme o kojima se nedovoljno govori, i koje mogu da pokrenu dijalog.

Posebno me inspirišu likovi koji su mi na prvi pogled daleki, jer verujem da je u tom procesu traženja sličnosti sa likom najveća snaga glume. Kroz takve uloge imam priliku da bolje razumem ljudsku prirodu i sebe, i da publici ponudim nešto sto ostaje i nakon sto se predstava ili film završe.

J _ 05 Yugo Florida se izdvojio kao jedan od najboljih domaćih filmova ove godine. Šta je to što publiku toliko povezuje sa ovim filmom?

Jana: Publiku sa Yugo Foridom pre svega povezuje glavna narativna linija – odnos oca i sina u poslednjim danima očevog života. To je odnos u kom ne postoji otvorena i jasna komunikacija, ali postoji snažna potreba za bliskošću. I upravo u toj tišini, u neizgovorenom, leži velika emocija filma.

Gubitak roditelja je iskustvo koje je neminovno, i jedno od najdubljih i najbolnijih koje čovek može da doživi. Ovaj film iskreno prikazuje trenutke beznađa, zbunjenosti i slabosti. Stanja koja su univerzalna, i u kojima se svi prepoznajemo. Podseća nas da život treba živeti odvažnije i hrabrije, jer iza nas ostaju samo uspomene koje drugi nose o nama.

Foto: Luka Milanović

Šminka: Nadica Lekić

Frizura: Nadya Mastrukova

Stajling: Vanja Pantin

Asistent stiliste: Ema Krsmanović