Razgovarali smo sa glumačkim ansamblom filma „Fantasy“ o procesu kreiranja likova, plesu, ranjivosti i slobodi
A u filmu Fantasy – imamo i koreografiju, ali osećamo i vidimo slobodu koja dolazi od vas.
Da, bilo je koreografija, ali imale smo slobodu. Jedina scena koja je čista koreografija jeste ona u Makedoniji, sve ostalo je bilo inspirisano nama, iz nas. Ipak, intimni koordinatori su bili važni kako bi nam dozvolili da pronađemo granicu između lika i sebe (budući da je priča toliko lična).
Pronašle smo neki proces koji je trajao, koji je bio dubok – same smo tražile i pronalazile metode. Formirale smo neki novi svet, familiju. Na samom početku je bilo jasno da ćemo se baviti nekim vrlo senzitivnim temama, da će to da ide duboko. Tražile smo i pronašle taj neki link koji je među nama i ovde, sada.
Mia Skrbinac: Budući da je proces bio toliko specifičan, za nas je granica između lika i sebe postala jako tanka. Ali, za neku dubinu lika, glumu, generalno za umetnost – što je sigurnija okolina, ti dublje možeš da ulaziš u to – i granica se tanji. Bez obzira na distancu, svaki lik i priča na kojoj radiš nosi veliki deo tebe – ako je to iskreno. Ako ne, onda…
Alina: Mi stvarno i van filma imamo jako posebnu vezu. Mi stvarno imamo tu dinamiku gde se i posvađamo, gde se smejemo, plačemo, gde smo ljute, gde smo razočarane… U jednom momentu (tokom izazovnog snimanja u Makedoniji) smo jedna drugoj bile previše, bila nam je potrebna distanca makar na pet minuta – zbog emocija. U toj priči je takođe bitno istaći značaj intimnih koordinatora – ali i Kukle. Kukla toliko brine o svojim ljudima, ima neverovatan umetnički um, a spaja ga sa skromnošću i empatijom. Ona se stvarno trudila za svaku od nas, jesi ti okej, jesi ti okej.
Za mene, Fantasy je po mnogo čemu slična meni, a u nekim stvarima je mnogo različita. Kukla me je zamolila da (pošto pišem svakog jutra), pišem kao Fantasy. To mi je zaista dalo uvid u to ko je ona – i inspirisala me je da budem ranjiva, da se zapravo moć osobe krije u ranjivosti. Nekad si gore, nekad si dole – to je circle of life – ali je na kraju najbitnije da prihvatiš svoju ranjivost. Tu se zapravo krije moć – i to važi za sve. Ipak, bilo mi je važno i da mogu da se odvojim od lika, posebno u intimnim scenama. Sada ulazimo u Mihrije i Fantasy – a sada izlazimo.
A imamo i scenu gde mama plače držeći tablet, a vi koristite staru Nokiu.
Sarah: Da, na taj način mi kreiramo sopstveni kult, imamo neka svoja pravila koja smo smislila unutar nekog društva. Mi smo tzv. Robin Hood of the blocks. Ti telefoni su simbol našeg odricanja, bunta, odmicanja od konvencionalnog i očekivanog.
Ni grafiti Alise u zemlji čuda, polu-žene, polu-Bred Pita nisu slučajni.
Mia: Da, Kukla ima neverovatno oko za detalje. Ceo film je u tom nekom prostoru magičnog realizma, mozaik, kaleidoskop prepun simbolike, pun metafora. Svako film može da gleda kroz sopstveni kaleidoskop, da kreira sopstvenu priču – to je ta čar magičnog realizma.
U filmu se protežu i teme patrijarhata, kako se roditelji odnose prema muškom, a kako prema ženskom detetu…
Mia: Ja mislim prvenstveno da je jako bitno da devojčice otvore oči i slušaju svoj glas. Vaspitane smo kao nemoj da plačeš, nemoj tako da se ponašaš… Naravno, to važi i za momke, ali to je taj balkanski mentalitet. Zato – moraš biti svoja. Mislim da je to recept za srećan život. Sve greške koje sam pravila – pa svi osećaju neki stid i blam, ne znam – ali to su bili najjači momenti mog života. Najviše su me formirali, formulisali. U smislu, ako napraviš greške sa momkom, napravi ih. Ako ti se plače za neki momkom, plači. Ako ti se biva jaka, budi jaka. Znaš, moraš svaku emociju da ispustiš. Kad to ne radiš, ljudi mogu da te kontrolišu. Kad se ti plašiš, kad se ti sramiš – to je alat za kontrolu.
Ne možeš čekati da se nešto desi jer se nikad ništa neće desiti. Kako interpretirate ovu rečenicu iz filma?
Alina: To je baš to, uzimanje odgovornosti u naše ruke.
Sarah: Da, to je Fantasy – ona dođe u naš život da sruši taj temelj u kom živimo – svojom prezencijom i time što je drugačije. Mihrije se u Fantasy zaljubljuje i u kontekstu nje kao state of being. Ona je neko ko tačno zna šta želi, a Mihrije uopšte ne zna. Mislim da svi možemo da se pronađemo u toj priči odrastanja u toj nekoj sivoj zoni. Da moraš da se pogledaš u ogledalo i kažeš sebi – okej, šta ti želiš? Idi za tim, uradi nešto. Ako ne, ništa se neće desiti. Fantasy ulazi u tu priču i slomi nas i svima pokaže – okej, možeš i ovako, i ovako – i ovako.
Alina: Meni se dopada način na koji Mihrije reaguje na Fantasy. Mislim da publika sa tim može da se identifikuje – jer su reakcije na trans žene uvek drugačije, snažne. Mislim da je Kukla publici ponudila tri (klasične) opcije na to kako može da odreaguje na Fantasy. Tako se i gledaoci mogu približiti Fantasy. Prvi put kad sam pročitala scenario, odmah sam ga ponovo pročitala. Nije tužan film, ali ti se plače. Prvi put sam plakala kad sam ga čitala – jer mislim da gledaoce vodi kroz samopreispitivanje. Kako gledam na Jasnu, da li sam ja Jasna? Da li sam ja Mihrije? Sina? Naravno, i Fantasy – ona nosi elemente sa kojima se mnogo ljudi susreće, a koje sebi ne dozvoljavaju da osete.
Mia: Ja bih se na pitanje nadovezala sa još jednim citatom, iz predstave koju igram u Lutkovnom gledališče (u Ljubljani). Ona glasi – Čudo uvek dolazi neočekivano. Ne možeš, u stvari nema smisla čekati na njega, možeš da ga moliš, da ga isprsiš, ali nema smisla čekati na njega. Možeš da ga napraviš. Zato mislim da je u umetnosti bitan taj zajednički cilj – ljubav. U svetu pasivnosti i konformizma, u svetu kad je lakše zauzeti tu poziciju – jer živimo u teškim vremenima…
Alina: A najbolje je biti pobednik, raditi na sebi, pobediti život. Ja imam jednu teoriju da, zapravo, sve stvari koje se dešavaju u svetu… Da su ih i naši roditelji doživljavali tako, pa i naše deke i bake, oni pre njih. Svaki period, svaki deo istorije nosi svoju težinu. Na nama je samo kako se mi sami sa time nosimo. Bitno je da napraviš jedan mikrokosmos ljudi koji su tvoji, da si na pravoj strani istorije, da podržavaš promene.
Foto: Festival autorskog filma
