Dear Orchid je duboko ličan film. Kako je izgledao trenutak kada si odlučila da porodični dnevnik pretvoriš u filmsko delo?
Na prvoj godini fakulteta sam radila vežbu vezanu za arhivu i tada sam prvi put ozbiljno prolazila kroz našu porodičnu arhivu. Ono što me je tada zateklo bio je izostanak fotografija iz ratnog perioda. Taj nedostatak postao je polazna tačka mog istraživanja i otvorio pitanje kako se sećanje oblikuje i prenosi kada fotografije izostaju. U tom prostoru počela sam da razmišljam o drugim oblicima svedočenja i rada na sećanju, i o porodičnoj arhivi kao nečemu što je promenljivo, živo i u stalnom nastajanju. Kroz razgovore sa sestrama postalo je jasno da su iz tog perioda ostala samo dva traga: dnevnik koji je moja starija sestra Selma pisala tokom odlaska iz Sarajeva i plišani meda koji je pripadao drugoj sestri Senki. Kada mi je Selma, decenijama kasnije, poverila dnevnik, to sam doživela kao sestrinsku odgovornost, da njihovu priču prenesem dalje.
Zajedno sa sestrom Senkom i našim tatom smo otišli na put koristeći dnevnik kao fragmentarnu mapu. Pratili smo rutu autobusa Dečije ambasade i tražili kuće u kojima su boravile kao izbeglice. Tokom tog putovanja nastao je i film, kao deo šireg istraživačkog procesa i master teze, uz fotografsku izložbu zasnovanu na zapisima iz dnevnika. Na taj način smo, kroz zajedničko prisustvo, razgovor i kretanje kroz prostor, zajedno rekonstruisali arhivu koja inače ne postoji.
Film je ispričan kroz dečju perspektivu. Zašto ti je bilo važno da zadržiš taj pogled i šta on, po tvom mišljenju, otkriva drugačije od odraslog sećanja?
Dečja perspektiva mi je bila ključna jer nosi sirovost i neposrednost koje se u odraslom sećanju često izgube kroz kasniju racionalizaciju, jezik i iskustvo. Dete još uvek ne razdvaja svakodnevicu od nasilja, igru od straha, maštu od realnosti, i upravo u toj istovremenosti leži snaga tog pogleda. U filmu dečja perspektiva čuva bliskost sećanja i otvara prostor emocijama koje ostaju prisutne bez potrebe za objašnjenjem.
Tokom rada sa materijalom odlučila sam da naglasim upravo taj registar i da se oslonim na delove dnevnika koji grade dečji svet: pesme, crteže, stikere, razglednice. Taj vizuelni i maštoviti prostor predstavlja način na koji je moja sestra tada postojala u svetu koji se raspadao oko nje. U filmu taj sloj omogućava empatiju koja ne zavisi od predznanja, nacionalnog konteksta ili političke pozicije. Dečji glas svedoči kroz osećaj i prisustvo, i upravo u tome dostiže univerzalno iskustvo straha, gubitka i mašte.
U filmu spajaš animaciju, naraciju i savremene snimke. Kako si gradila vizuelni jezik filma i na koji način si znala da je forma pronašla priču?
Priroda i pejzaž su za mene od početka bili ključni nosioci sećanja, pa je bilo važno da dečja igrivost, pesme i unutrašnji svet budu u stalnom rezu sa savremenim snimcima fizičkih lokacija. Ta tenzija između tada i sada, između imaginarnog i konkretnog, dalje je oblikovala vizuelni jezik filma. Film je omogućio da kroz glas, animaciju i pokretnu sliku oživim unutrašnji svet devojčice, a da pritom zadržim privatnost dnevnika kao predmeta i njegovu krhkost.
Animacija crteža i stikera iz dnevnika bio je pokušaj da materijal pomerim iz statičnosti u stanje prisustva. Pored filma, rad postoji i kao master teza u obliku publikacije i foto-knjige, u kojoj moj dnevnik razgovara sa dnevnikom moje sestre, i kao fotografska izložba sa odabranim arhivskim zapisima i pesmama iz dnevnika. Svaka forma otvara svoj pogled na projekat i omogućava da se unutrašnji svet devojčice doživi na različite načine…
Naslov Dear Orchid nosi snažnu simboliku. Šta za tebe on predstavlja?
Moja sestra je tokom detinjstva pisala mnogo dnevnika, a nekoliko njih nastalo je tokom rata. Jedan od tih dnevnika, koji je nazvala Orhideja, dat je čoveku koji je trebalo da ga objavi. Taj dnevnik je zauvek izgubljen, nikada objavljen, i svaki kontakt sa tim čovekom je prekinut. Dnevnik koji je ostao, i koji čini osnovu mog rada, pisan je kao svojevrsno obraćanje toj izgubljenoj Orhideji. Moja odluka da film i ceo projekat nazovem Draga Orhidejo je istovremeno pismo, posveta i simbolički gest omaža tom nestalom zapisu, ali i priznanje dečijim ratnim pričama koje su izgubljene, izbrisane ili nikada ispričane.
Glas koji čujemo u filmu pripada sledećoj generaciji. Kako vidiš ulogu prenosa sećanja između generacija i da li je to bila svesna odluka od samog početka?
Ko se seća, ko ima pravo da se seća i kako uvek nosi posledice. Kada sestra priča sestri priču, ili tetka sestričini, u tom intimnom činu priča postaje telo koje oblikuje ne samo kako razumemo prošlost ili drugog, već i same sebe. Tokom rada na filmu, moja sestričina Sara je imala isto godina koliko je Selma, njena mama, imala kada je pisala dnevnik. Ta činjenica je za mene nosila snažnu težinu i nežnost, da napravim taj spoj nasih generacija i da se prošlost, sadašnjost ali i budućnost susretnu u istom detinjstvu.
Isto tako mi je bilo važno iz koje pozicije pričam priču: kao posleratna generacija, situirala sam film u savremeni politički kontekst Srbije, koji je moja realnost. Želela sam da zadržim tu kompleksnost, i da film ne ostane zatvoren u introspektivnom pogledu unazad, ali pre svega kroz emotivni doživljaj, da se očešem o tu stvarnost, a ne da je objašnjavam. Protekla godina bila je politički izuzetno intenzivna: protestovala sam u Beogradu, putovala kroz prošlost u Bosni i Hrvatskoj, a montirala i pisala u Hagu, gradu koji nosi snažnu simboliku za ratove devedesetih.
Film balansira između lične intime i kolektivnog iskustva. Gde si ti, kao autorka, povlačila granicu između privatnog i univerzalnog?
Univerzalno je stanje saosećanja sa ratom i ljudskim stradanjem, koliko god je to moguće ili nemoguće ako rat nismo lično doživeli. Želela sam da kroz film i ja postanem devojčica, da kroz sebe osetim svet kakav su moje sestre tada doživljavale, i da beskonačnost emocija koje nosim prema njihovoj traumi i odrastanju pretočim u nešto iskreno. Kroz naše glasove, prirodu, crteže i poeziju sam pokušala da zadržim intimnost tih iskustava, ali i da istovremeno otvorim prostor za univerzalno saosećanje – da gledalac kroz lično iskustvo oseti strah, gubitak, krhkost, ali i snagu i maštu te devojčice.
Dear Orchid će imati svetsku premijeru na IFFR-u. Šta za tebe znači prikazivanje filma u tom kontekstu i pred međunarodnom publikom?
Gledam to kao divnu priliku i jako sam srećna što film ima premijeru u Roterdamu, jednom od mojih omiljenih festivala. Zanimljive i važne su reakcije publike koja prepoznaje značaj ove priče i istorijskog konteksta kojim se bavi, a Holandija ima posebnu povezanost s tim periodom, pa se ljudi poistovećuju na različite načine i otvaraju razne teme. Istovremeno, najviše se nadam prikazivanju filma u regionalnom prostoru iz kojeg priča potiče. Film je ukorenjen u našem jeziku, iskustvu i istorijskom nasleđu, i nadam se da će te projekcije otvoriti lepe i važne razgovore.
Foto: Privatna arhiva
