Christian Petzold ekskluzivno za Journal: „Najzanimljiviji su ljudi koji ne žele da budu dodirnuti“
Šta vas najviše zanima u emocionalnom prostoru između tuge i intimnosti?
Mislim da me zanima upravo taj prostor između. Moram da kažem da su svi glumci sa kojima radim veoma inteligentni, i ponekad je to prava muka, jer su toliko inteligentni. Ali svi glumci su me pitali Gde je moja rana? Gde je moj bol? To je pitanje koje postavljaju sebi.
Gde je moja tuga? I kako mogu da uživam u intimnosti? Jer kada ste povređeni, želite da imate kontrolu nad sobom. Ne želite da se zaljubite. Ne želite da vas neko dodiruje. Ne želite to.
Meni je to zanimljivo. Nije mi zanimljivo da gledam nekoga ko dodiruje drugu osobu. Želim da vidim nekoga ko ne želi da bude dodirnut, ko se bori protiv toga, ko ne želi.
Znate, postoji taj animirani film kompanije Pixar o pacovu koji želi da kuva ratatuj. Film se zove Ratatouille. I postoji scena u kojoj strogi, pomalo zli restoranski kritičar jede ratatuj koji je napravio taj pacov.
U tom trenutku dolazi fleš sećanje iz detinjstva. On je dete koje dolazi kući sa ranom na kolenu. Ima šest godina. Znate kako deca počnu da plaču tek kada vide roditelje. Kada se povrede napolju ili tokom fudbalske utakmice, trude se da budu jaka i ne pokažu suze. Ali kada ih majka zagrli, tada počnu da plaču.
I taj dečak u toj sceni ne želi da plače. Stoji u kuhinji svoje majke i pokušava da zadrži suze. Majka sprema ratatuj. On oseća miris hrane i u tom trenutku je ponovo kod kuće i može da zaplače.
Ali upravo ta borba protiv suza, i trenutak kada suze konačno krenu, to je film. Savršeno.
Film se stalno poigrava idejom da ljudi projektuju delove sebe koji im nedostaju na druge osobe. Mislite li da ikada zaista vidimo ljude onakvima kakvi jesu ili samo kao odraz sopstvenih želja i gubitaka?
Problem je uvek u istoriji filma. Uvek govorim o istoriji filma. To mi je lakše. Obožavam film. Četiri nedelje sam bio na putovanjima i nisam bio ni na jednoj projekciji. Mislim da večeras moram u bioskop.
U filmu su često zanimljivi likovi koji su sebični i koji samo pokušavaju da pronađu sopstvene želje u ženama ili muškarcima. Ali pravi odnos počinje tek kada se susretnete sa nečim novim, potpuno drugačijim, sa drugom stranom. Tada priča počinje.
Kada imate muškarca koji voli samog sebe, koji ujutru stoji pred ogledalom i posmatra svoje telo, a uveče pije šampanjac i ljubi ženu, to je dosadno.
Ali kada gledate, na primer, film Bringing Up Baby koji sam ponovo gledao pre tri nedelje, to je fantastična komedija. Tu je muškarac koji proučava skelete dinosaurusa, čovek koji ne ume da poljubi, nema gracioznost, samo je naučnik.
A tu je i nezavisna mlada žena, Katharine Hepburn, koja voli šalu i haos. Njih dvoje se spoje i mrze jedno drugo. I upravo je to zanimljivo, jer su potpuno različiti.
Pronaći sebe u toj različitosti, to je zanimljiva povezanost.
Šta je učinilo Paulu Beer pravom osobom za ulogu Laure?
Paula Beer je uvek prava osoba, već u poslednja četiri filma. Ona je zaista nezavisna glumica. Zapravo, imam utisak da nije previše zainteresovana za sam film ili industriju.
Kada završimo scenu, imam osećaj da odmah odlazi iz tog prostora. Nije zainteresovana da čuje da li je bila dobra ili loša. Ona postoji za sebe.
Postoje kritičari koji vole da kažu stvari poput Marilyn Monroe voli kameru ili kamera voli Marilyn Monroe. To su uglavnom muškarci koji pišu takve rečenice. Paula Beer nije zainteresovana za to i to mi se dopada. Ona jednostavno ode. Ne treba joj potvrda.
Kod nje nema ambicije da impresionira kameru. Veoma je disciplinovana i mnogo radi, ali nema potrebu da pokazuje sve što zna pred kamerom. I to mi se sviđa.
Nemački glumci često imaju ogromnu ambiciju da pokažu sve emocije i sve karaktere koje mogu da odigraju.
Kada Paula Beer sedi u vozu i gleda pejzaž kroz prozor, ona ne radi ništa. Samo je odsutna i posmatra. Druga glumica bi pokušala da pokaže kako je pejzaž zanimljiv ili romantičan.
Kada gledate Paulu, možete da projektujete sopstvene emocije na nju. Vi kao publika morate da radite deo posla. Jer ona vas ne treba, ali vi trebate nju. I to je fantastično.
Da li ste namerno želeli da porodična dinamika istovremeno deluje utešno i pomalo uznemirujuće?
Porodica je institucija. Pomenuo sam Alfreda Hitchcocka i njegove majke. To je ogromno poglavlje istorije filma. Hitchcock mrzi majke. Majke su čudovišta. A porodice su takođe monstruozne institucije.
Ali sa druge strane, porodica je mesto gde pronalazite identitet. Ipak, to je i veoma teško mesto. Na primer, kada sam bio mlad, mrzeo sam roditelje i braću. Želeo sam da pobegnem od njih. Ali danas o njima razmišljam sentimentalno i melanholično. Jer sam i ja bio deo toga.
Porodice su veoma kompleksne. Mislim da je film nastao 1895. godine zahvaljujući braći Lumière, a iste godine je Sigmund Freud razvio ideju rada snova. A snovi su uvek povezani sa porodicom.
Mislim da porodice i film imaju duboku vezu. Zato me fasciniraju filmovi iz Indije ili Afrike, iz Nigerije na primer, gde porodične strukture nisu iste kao u Evropi. Zbog toga imaju potpuno drugačiji način pripovedanja.
Ali u Americi, Francuskoj, Srbiji, svuda smo zasnovani na porodičnim strukturama. Na osećaju krivice. Na ulozi drugog sina ili prve ćerke.
U filmu Miroirs No. 3 postoji scena u kojoj Betty, majka, noću izlazi iz kuće i stoji na ulici dok duva vetar. Gleda niz ulicu. Glumica Barbara Auer rekla je To je mesto gde sam uvek čekala svoju ćerku kada se vraćala iz škole. Ja sam majka koja je svoju ćerku volela kao čudovište. I zato je moja ćerka izvršila samoubistvo.
Mora da postoji razlog. Tu su klavir, knjige, bicikl, tragovi da je postojala ćerka. Ta ćerka je želela da pobegne, a jedini način bio je samoubistvo.
A sada postoji nova ćerka. I majka je nešto naučila o svojoj monstruoznoj majčinskoj prirodi.
U poređenju sa nekim vašim ranijim filmovima, Miroirs No. 3 deluje intimnije i emocionalno otvorenije. Da li ste ovog puta svesno želeli da napravite nešto manje i ličnije?
Starim. I imam osećaj da više ne želim da prodiram u svet na isti način kao ranije.
U našoj spavaćoj sobi nalazi se devet fotografija iz filma Yasujirō Ozu. Na njima su devojka i mladić na biciklu koji odlaze do mora. Vidite bicikle u pesku, a zatim njih kako sede i gledaju u more.
Ozuovi filmovi su me poslednjih godina veoma impresionirali. Veoma su jednostavni. Tri, četiri, pet ljudi. Nekoliko prostora. I sve je fokusirano na prostorije, ljude u njima, njihove odnose, anksioznost, osećaj krivice i ono što je skriveno u tim strukturama.
To me sada zanima više nego politički filmovi koje sam pravio pre deset ili petnaest godina.
Mislim da će i sledeći film koji budem radio biti o majci i ćerki. Trenutno sam u svojoj Ozu fazi. Ali taj film će ipak biti političan. Moja deca su veoma radikalno levičarski orijentisana i govore mi Tata, moraš ponovo da snimiš politički film. Tako da će sledeći film biti političan, ali na drugačiji način.
Šta vas privlači toj atmosferi?
To je počelo kada sam imao 13 ili 14 godina i kada sam krenuo da gledam filmove. Odrastao sam u malom selu i tada više nije bilo bioskopa. Jedino što smo imali bio je filmski klub koji je organizovala opština dva puta nedeljno.
Ali prikazivali su sjajne filmove. Prvi film koji sam tamo gledao bio je Blow-Up reditelja Michelangelo Antonioni.
Naravno, bilo mi je zanimljivo da gledam scene žurki i bendova koji razbijaju gitare, ali ono što me je najviše fasciniralo bio je fotograf koji sa kamerom prolazi tihom ulicom, otvara kapiju i ulazi u park. Fotografisao je ptice i drveće, a onda je među fotografijama primetio da se možda iza drveta dogodilo ubistvo.
Tada imate običan svet, ali istovremeno taj svet postaje kao san. Kao nešto začarano.
Zato volim priče o duhovima. To postoji i u filmovima David Lynch. Volim kada su filmovi potpuno realistični, a onda se u jednom trenutku pretvore u san i zatim vas vrate nazad u stvarnost. To mi je veoma važno u filmu.
Foto: Press
