Kako izgleda proces građenja lika? Razgovarali smo sa Andrijanom Đorđević o filmu „Mačji krik”
Sa Andrijanom Đorđević razgovarali smo o građenju lika koji publiku istovremeno provocira i poziva na razumevanje, o odgovornosti igranja u filmu po scenariju Gorana Paskaljevića, ali i o empatiji kao ključnoj temi ove priče.
Journal intervju w / Andrijana Đorđević
Šta vas je prvo privuklo liku Milene kada ste pročitali scenario? Da li ste je odmah razumeli ili ste do nje dolazili postepeno?
Privuklo me je to što je na prvi pogled ona ta koja donosi pogrešne odluke, koja se okrivljuje, osuđuje i koja je omražena kako od društva tako i od svojih najbližih, a da se niko nije ni potrudio da razume, da ne kažem da uopšte čuje njena osećanja i misli vezane za tako veliku i važnu životnu odluku. Puna je unutrašnje napetosti koja na praskave načine izlazi u različitim trenucima, sve mi je to bilo jako izazovno.
Nakon što sam par puta pročitala scenario osetila sam potrebu da je zaštitim, tako da mogu reći da se tog trenutka desilo razumevanje nje, koje je naravno kroz dalji rad i razgovore bilo sve jače. I privukla me je njena ljubav prema muzici.
Milena je lik pun kontradikcija – istovremeno ranjiva, impulsivna i odlučna. Kako ste pristupili građenju te složenosti, a da izbegnete da publika o njoj donese brz sud?
Te kontradikcije su posledice događaja koji su nju oblikovali, njenih iskustava, okolnosti u kojima je odrastala itd. Dalje je sve išlo iz razumevanja i empatije kako prema Mileni tako i prema čitavoj priči. Ne osuđujem je, stala sam na njenu stranu punom nogom i jako mi je drago i važno što ste to prepoznali.
Koliko vam je značilo što je film nastao prema scenariju Goran Paskaljević? Da li ste osećali posebnu odgovornost igrajući u njegovom poslednjem projektu?
Jako mi to znači, osećam se veoma počastvovano što sam imala priliku da igram u filmu koji je napisao jedan od najznačajnijih jugoslovenskih autora. Pogotovo što obožavam njegova remek-dela kao što su Varljivo leto ‘68 ili Bure baruta itd. Odgovornost je svakako bila prisutna, ali sam se trudila da me ista ne blokira već da mi daje vetar u leđa.
Kako je tekla saradnja sa rediteljkom Sanja Živković? Na koji način vas je vodila kroz emotivno zahtevne scene?
Fantastično, imale smo dosta poverenja jedna u drugu. Obožavala sam naše probe, dugo smo razgovarale, nalazile i pravile Milenin svet, trudile smo se da pažljivo i promišljeno donesemo odluke. Dosta smo radile u pripremama tako da je već bio postavljen jak temelj za samo snimanje, što glumcu pruža slobodu u izrazu na setu i u isto vreme sigurnost. Vodila je jako pažljivo i savršeno jasno. Ona sa glumcima radi iz ljubavi i to se uvek prepozna.
Odnos Milene i njenog oca jedan je od emotivnih stubova filma. Kako ste gradili tu dinamiku i koliko vam je partner na setu pomogao da taj odnos bude uverljiv i slojevit?
Jasmin, Sanja i ja smo njihov odnos gradili najpre na probama. Jako je kompleksan, pun ljubavi i duboke privrženosti, a u isto vreme nerazumevanja, neizgovorenih i prećutkivanih tema, gorčine… Jasmin je sjajan glumac od koga sam dosta naučila. On i ja smo se slušali, bili iskreni i prisutni.
Između tejkova je Jasmin često diazo atmosferu šalama, što je meni prijalo pa sam se i ja pridružila tome. Tako se i između nas privatno stvorio jako lep odnos, što je, sigurna sam, u nekom sloju doprinelo građenju odnosa između oca i ćerke u filmu.
U filmu postoji snažna generacijska tenzija. Kako ste vi lično razumeli Milenin bunt – kao borbu za slobodu, beg, ili pokušaj da pronađe svoje mesto u svetu?
Ta tenzija proizilazi iz različitih sistema vrednosti i iz ubrzanog menjanja i prilagođavanja svetu. Milenin bunt je za mene sve što ste i sami naveli, sve mi to ide jedno uz drugo. Dodala bih i davanje do znanja da i ona ima potrebu da je neko čuje, sasluša, razume i pomogne. Pogotovo u društvu u kom ne postoji dovoljna podrška za decu ometenu u razvoju, kao ni za roditelje/negovatelje istih.
Koliko vam je bilo važno da Milenu prikažete bez patetike, ali i bez osude? Da li ste tokom rada promenili mišljenje o svom liku?
Izuzetno važno! Stalno sam sebi obraćala pažnju na to i jako mi je drago što i Vi imate takav utisak! Vodila sam se istinom, nisam želela da Milena bude predstavljena kao jadnica, krivac ili negativac… To mi deluje prilično jednodimenzionalno. Sanja i ja smo težile ka tome da je ona ljudsko biće puno kontradiktornosti (kako to obično biva kod svih nas). Nisam menjala mišljenje, već sam se sve više vezivala za nju.
Film se oslanja na intimnu kameru i suptilne emocionalne nijanse. Da li vam takav stil snimanja daje veću slobodu ili stvara dodatni pritisak jer kamera vidi sve?
Daje mi veću slobodu, pogotovo kada je kamera u rukama sjajne Milice Drakulić. Svi smo se mi okupili da bismo ispričali ovu dirljivu priču, i svako je doprineo maksimalno u svom domenu. Iz toga sam se i ja osećala sigurno i slobodno da igram Milenu i da osvojim njene suptilne i nesuptilne promene.
Kako ste se pripremali za emotivno najzahtevnije scene? Da li ste se oslanjali na lično iskustvo ili na preciznu analizu scenarija?
Oslanjala sam se na analizu i na svoj stav i osećanja prema tome. Kao i na misao da je film sniman po istinitom događaju prema čemu sam imala veliku odgovornost koja mi je dala snagu i inspiraciju za svaku scenu.
